YU-rock živi! 30 000 ljudi između 16 i 70 u beogradskoj Kombank-areni su mi pomogli da to osetim svim bićem. Beograd ima ludu atmosferu – mešavinu evropskog načina života i jugonostalgije. Moderni barovi, kafei, terase i izvrsni restorani puni suprotnosti: sa jedne starne oni poput Manufakture koji su moderni, a sa druge tradicionalni poput Čubure. 

Bio sam u Beogradu 1977. sa rumunskim pozorištem Bulandra na Bitefu i na turneji. Tada je za nas to bio čisti Zapad – Beograd, Zagreb, Ljubljana.

Bijelo dugme je doprinosilo toj zapadnoj atmosferi koja je sedamdesetih i osamdesetih godina vladala u Jugoslaviji i zračila iz nje. Kad neko spomene ovaj bend meni automatski pada na pamet pesma: "Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac". I ostale himnične pesme jugoslovenske ere. I „Ružica si bila“…

30.000 ljudi koji pevaju u horu svaku pesmu, zajedno se smeju i plaču, grle se, ljudi žive to zajedništvo. Bijelo dugme je više od roka, Bijelo dugme je osećanje. Učinilo mi se da ljudi u beogradskoj svakodnevnici traže upravo to osećanje i više ga ne nalaze. Ni u jednom trenutku nisam stekao utisak da se radi o procesu okrenutom unazad – ali se uvek iznova jasno čuo taj nostalgični zvuk regiona, koji je ružnim političkim tonovima izbačen iz ritma.

Bijelo dugme je i ovaj put okupilo ljude sa svih strana, sa celog postjigoslovneskog prostora, ali i iz Temišvara i Bukurešta, Berlina i Beča. Ti ljudi su makar za jedan vikend želeli da doviknu svetu jednu jedinu ideju – jugoslovenski rok je živ!