Vidim da je oko mene trenutno mnogo toga u pokretu. Izgleda da je veliki broj ljudi zaokupljen temeljnim promenama u sopstvenim životima. Ljudi prolaze kroz nemirna vremena puna izazova: preseljenja, razdvajanja, susreti, velike dileme. Nova saznanja isplivavaju na površinu svesti i čovek preduzme korake na koje se do skora nije usuđivao.

Za mene postoji jasno uočljiva povezanost između promena u životu pojedinaca i političkih i društvenih preokreta koje upravo doživljavamo. Pitanja koja nam nameće duh vremena tiču se naposletku svakoga od nas ponaosob. Najpre, pitanje zavičaja. Gde su mi koreni? Gde sam opskrbljena i zaštićena? Gde sam kod kuće? A gde su kod kuće drugi ljudi? A onda i pitanje identiteta. Ko sam? Šta me čini jedinstvenom? Šta me zaokuplja, za šta se vredi boriti? Gde je moje mesto u svetu? Koja grupa ceni to što radim?

To su egzistencijalna pitanja koja nam se sva odjednom postavljaju. Nešto nas je preplavilo, neželjeno I nedozvoljeno. Nešto, što je izgleda ravnodušno prema našim osećanjima I sudbinama. Suočeni smo sa golim strahom. Bez osećanja da smo negde ukorenjeni izgubljeni smo u univerzumu. Bez jasnog identiteta postojanje izgleda besciljno. Vlada velika iziritiranost, nervoza, uobičajena tolerancija nam pada teško.

Katastrofa ili rast

Sva ova pitanja su Evropi postavljena oštro i konkretno. Nacionalne države se postepeno ukidaju, granice se brišu, stara zavičajna osećanja i identiteti iščezavaju. Trebalo bi da iz toga nastane nešto veće i bolje, ali kako to izgleda, kako da to osetimo, kakvo to dejstvo ima na živote pojedinaca, još uvek ne zna baš niko.

Ali to što čovek zna jeste da je svet odjednom postao impresivno veliki. Da li će ovo vreme da nam donese nesreću? Pre svega – nismo li sami krivi za to eksplozivno uvećanje? Naime, decenijama radimo na projektu ujedinjene Evrope. Nismo zaboravili tadašnje razloge. Bili su i ostali egzistencijalni: evropski mir i blagostanje. Sada smo stigli do tačke da proces koji smo sami pokrenuli doživljavamo kao ugrožavanje osećanja ukorenjenosti i našeg identiteta. Strah je opravdan, jer je kolektivna memorija sačuvala istorijske katastrofe i ne može ih tako lako zaboraviti. Istovremeno, tokom istorije smo doživeli i prevladali mnoga slična proširenja. Kolektivna memorija sadrži dakle obe stvari – i katastrofe i uspešan rast.

Iza nas su dugi, teško podnošljivi meseci nesigurnosti. Ali sada mi se čini da možemo razaznati pravac. Izgleda da su ozlojeđenost i sumnja u EU manji od straha da bi se Unija mogla raspasti. Po svemu sudeći ovo nije vreme katastrofe, već vreme iskušenja, koje ogoljava sve naše greške i propuste.

Lokomotiva u budućnost

Evropa se lagano oporavlja od šoka. Već se počelo sa neophodnom korekturom kursa. Lokalne, „zavičajne“ stvari biće ponovo regulisane na lokalnom nivou. A pitanje identiteta? „Evropa će pronaći nadu, ako je otvorena za budućnost“, kaže papa Franja. A nosilac budućnosti je omladina. Ona već ima evropski identitet.

Mi lično smo odgojili mlade u evropskom duhu. Sada mogu da budu uzor i lokomotiva za celo društvo – sa svojim mladalačkim žarom, oduševljenjem, ambicijom i sa željom da se spase svet.

Naša omladina, to je digitalna generacija, digital natives. Za njih se podrazumeva da je njihova porodica veća od biološke. Internet i putovanja to omogućavaju. Upravo se informaciona tehnologija razvija u sve veće i preciznije ogledalo svepovezujuće mreže prirode. Uprkos opasnostima koje skriva budućnost pripada njoj kao i kvantnoj i nuklearnoj fizici, svemirskim letovima, modernoj medicini, dubinskoj psihologiji, genetskim istraživanjima.

Sa nesigurnošću koju proizvode nove tehnologije može se suočiti samo na osnovu radikalnog prosvećivanja. Znanje o višem poretku svemira daje čoveku osećanje da je deo inteligentnog i smislenog plana. Tako će zavičajna osećanja i identitet biti podignuti sa nacionalnog na viši nivo.

Naknadno nam to izgleda logično: put unazad, u tamne predele duha, nije ni moguć. Jedino ako se to ne desi brutalnim nasiljem. Pošto sam odrasla u diktaturi znam da društveni napredak može biti poništen. Ali Evropa je mnogo više od toga – kontinent znanja i mudrosti, koji je predodređen za vodeću ulogu u svetu. Zaslužuje poštovanje, poverenje, podršku. I svu našu ljubav.