Bogovi su od čoveka zahtevali da poštuje druge ljude. I u smrti. Ali ljudi imaju svoja pravila koja nisu uvek najbolja. Još je Sofokle tu dramu ispričao u „Antigoni“ koja samo želi da sahrani brata koji je poginuo u ratu. Ali to se kralju Kreonu ne sviđa, pa je na kraju šest ljudi mrtvo.

- pročitajte još: Suviše politike na Berlinalu

Filmska umetnica Ula Štekl tu dramu snimila je još 1964. i zgusnula je u devet minuta kratkog filma – bezvremeno, s jedva obučenim ljudima, na zapuštenim plažama i isključivo s namerom da jasno pokaže kako funkcionišu odnosi moći.

Smešno, subverzivno

Ta „Antigona“, jedan je od 12 filmova u posebnom programu Berlinala „1968 – Crvene zastave za sve“ upriličenog povodom pedest godina od studentskog pokreta i tih burnih vremena. Selektorka programa namerno ne prikazuje ulične borbe, demonstracije i marševe. Ona je sastavila program s malim filmovima, onima koji odstupaju od tradicionalnog narativa i čiji cilj nije bio marketing. Tu su smešni, subverzivni filmovi, pomalo i bolni.

„Pa šta...?“ Markvarda Boma i Helmuta Herbsta je takav film. Dug je čak 33 minuta – lepa i zabavna provokacija. Glavni lik je umorni pijanica koji non stop puši, iznerviran okolnostima i svakim oblikom građanske prisile. Ne želi da radi i za ljude oko sebe nema ni trunke poštovanja.

Sve je moguće

Dvojica mladih reditelja su tada bili deo divlje filmske scene Hamburga koja je bila poneta politizacijom i radikalizacijom na nemačkim univerzitetima. Sa 16-milimetarskom i super 8 kamerom, usudili su se da prikažu svoju sliku realnosti. U skladu s motom: Dedin bioskop je mrtav, sada je sve moguće! Bilo je nekoliko kreativnih godina – osnovani su filmski festival u Hamburgu, filmska fondacija i legendarni bioskop „Abaton“.

- pročitajte još: Odraz kompleksnog sveta

Na severu nemačke su se eksperimentalnim filmom bavili uglavnom muškarci. Jedna od retkih žena bila je Kristijane Gener. Njen kratki film „Crtica u programu“, zapanjujuće je aktuelan: Kristijane Gener glumi klasičnu televizijsku spikerku koja, pre nego što pročita vest iz Grenobla, otvoreno priča o svom problemu da doživi orgazam i patnjama u društvu u kojem dominiraju muškarci. „Ne znam, možda bi ipak trebalo da se povinujem muškarcima, jer izolacija je gora od ugnjetavanja“, kaže ona u jednom trenutku.

Ulm – fabrika talenata

Ulm je šezdesetih, sa svojim Institutom za film, bio prava fabrika talenata – s iznenađujuće visokim procentom uspešnih žena. Tamo su studirale Ula Štekl, Žanin Merapfel i Klaudija fon Aleman, tamo su napravile svoje prve minijature. Sada se ponovo mogu videti u programu Berlinale Shorts.

A pojavljuju se i crvene zastave po kojima je sam program Berlinala dobio ime: „Test crvena zastava“ Gerda Konrada. U tom filmu njegovi protagonisti nose crvenu zastavu po centru Zapadnog Berlina, predaju je kao štafetu – sve dok je na postave na sedište vlade tog tada podeljenog grada. I to sve pred zapanjenim pogledima prolaznika i policije. Tada se sve činilo mogućim, ispred i iza kamere. Sličnih filmskih fenomena tada je bilo i u drugim evropskim zemljama. To vreme je značajno promenilo filmski jezik i zato je vredno ponovo videti ta ostvarenja.

Na kraj šezdesetih podseća Berlinale se osvrće i kroz program Forum u okviru koga će biti prikazan i čuveni film Živojina Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“ iz 1967. U najavi projekcije na internet-stranici festivala piše da je taj film ključno delo jugoslovenskog crnog talasa. Film će biti prvi put prikazan nakon što ga je digitalno restaurirala Jugoslovenska kinoteka.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android