Nemačko predsedavanje EU nije izvuklo Evropu iz krize, sve je postalo još gore: Bregzit, korona, spor u vezi novca, stoji u tekstu lista Tegescajtung koji je naslovljen „Klub egoista".

„2020. godina nije bila laka za Evropsku uniju. Po prvi put EU je izgubila jednu veliku zemlju članicu, po prvi put je morala da se bori sa jednom brutalnom pandemijom – i po prvi put se snažno zadužila kako bi savladala posledice korona krize".

Još početkom godine je izgledalo kao da bi EU mogla da zakaže pred tim izazovima, stoji dalje u tekstu. „Svako je radio šta je hteo, egoizam i zdravstveni egoizam zahvatili su sve oko sebe, poput virusa. Ni Nemačka nije bila imuna na to. To da je Berlin zatvorio granice i uskratio hitnu pomoć, mnogi Evropljani do danas nisu zaboravili."

Za vreme nemačkog predsedavanja EU situacija je trebalo da se poboljša. Kada je predsedavanje u julu počelo, kancelarka Angela Merkel je obećala da će zalečiti Bregzit-ranu i da će sanirati štetu nastalu zbog pandemije. Međutim, kratko pred kraj nemačkog predsedavanja, koje se završava 31. decembra, EU je sve drugo samo ne jaka, piše Tagescajtung.

„Ni Evropski zeleni dogovor, za koji se verovalo da je rešena stvar, još uvek nije rešen. Zemlje članice EU još uvek se nisu složile ni oko klimatskog cilja za 2030. Na samitu sledeće sedmice nazire se debakl".

Autor teksta Erik Bonze piše da se Berlin i Brisel pravdaju ukazujući na populiste i nacionaliste.

Merkel igra na kartu - vreme

„Nepredvidivi britanski premijer Boris Džonson, desničarsko-populistički mađarski šef vlade Viktor Orban i njegov nacionalistički poljski kolega Mateuš Moravjecki bi trebalo da budu odgovorni za tu mizeriju. Oni to i jesu. Ali trojica egoista nisu sama. Ništa bolja nije ni takozvana štedljiva četvorka - Holandija, Austrija, Danska i Švedska - koja je u julu zamalo dovela do katastrofe oko budžeta EU. Te zemlje su na kraju – baš kao i Nemačka – sebi obezbedile pozamašne popuste na svoj doprinos EU. I ta epizoda je ostavila tragove."

Tagescajtung piše da se ni kancelarka Merkel nije proslavila, držala se u pozadini, prepuštajuću svom EU-ambasadsoru u Briselu pregovore o svim gorućim pitanjima. Dalje se navodi da nije bila spremna ni za razgovor sa Evropskim parlamentom, a da u sporu sa Mađarskom i Poljskom igra na vreme.

„Umesto da glasno zagovora vladavinu prava, ona se oslanja na tajnu diplomatiju". Kancelarkina taktika će na kraju možda da upali, možda će u poslednjem minutu dogovor ipak biti postignut i možda se na kraju sve dobro završi.

Ali ništa nije dobro, piše za Tagescajtung Erik Bonze i zaključuje: „EU je u ovoj tragičnoj godini pokazala svoje pravo lice: ona jeste i ostaje klub egiosta. Pritom ni nemačko predsedavanje EU nije mnogo promenilo."

Koliko Evropljani moraju da rade za novi Ajfon?

List Frankfurter algemajne cajtung piše o istraživanju internet portala Verivox, koji u poslednje dve godine računa koliko ljudi u različitim zemljama sveta moraju da rade da bi sebi priuštili Ajfon. Slična kalkulacija od 80-ih postoji za hamburger Mekdonalda. Telefon i hamburger vrlo su pogodni za takva istraživanja: radi se o vrlo homogenoj robi koja u svakoj zemlji košta otprilike jednako.

„Računica takozvanog Ajfon-indeksa je jednostavna, a rezultati su iznenađujući. Cena najnovijeg modela Ajfon 12 se poredi za nacionalnim bruto dohotkom (…) Potrošačima u Nemačkoj je u proseku potrebno osam radnih dana kako bi zaradili za aktuleni Ajfon 12 sa 64 gigabajta memorije. Prvi na listi su građani Lihtenštajna kojima su za tu kupovinu potrebna tri radna dana, dok je poslednja na listi Moldavija, gde za novi Ajfon ljudi u proseku moraju da rade 85 dana."

U Severnoj Makedoniji za Ajfon potrebno 76 radnih dana

Ono što iznenađuje, piše frankfurtski list, je to da su ti uređaji u pojedinim „siromašnim" zemljama skuplji nego u „bogatim".

„Dok u Nemačkoj Ajfon 12 košta 876 evra, njegova cena u Severnoj Makedoniji iznosi 1.061 evro. I to bez obzira što ta bivša jugoslovenska republika ima jednu od najslabijih privreda i što mora da se bori sa slabom infrastrukturom i velikom nezaposlenošću. Stanovnik te zemlje sa dva miliona stanovnika koji po svaku cenu želi da ima Ajfon, u proseku mora da radi 76 dana da bi ga kupio, nešto manje od građana Moldavije. Eplov pametni telefon je slično skup i u Grčkoj, Švedskoj ili Mađarskoj, gde košta preko 950 evra."

Zašto se cene toliko razlikuju?

Prema navodima portala Verivox, cene se razlikuju pre svega zbog poreza i uvoznih carina, piše Frankfurter algemajne cajtung.

„Epl često nudi drugačiji asortiman u zemljama sa nižom kupovnom moći, ali ne smanjuje maloprodajne cene.

Istraživanje pokazuje i da u šest zemalja prosečno mesečno primanje nije dovoljno da bi se kupio jedan jedini Ajfon.

Rusi sa svojom mesečnom platom mogu da kupe 0,9 uređaja, Turci 0,8, a Crnogorci 0,7. Da ne govorimo o građanima Severne Makedonije i Moldavije sa 0,4. Sa druge strane potrošači u Švajcarskoj i Norveškoj mesečno mogu da kupe sedam, a građani Lihtenštajna čak devet ovih novih Ajfon uređaja”, piše Frankfurter algemajne cajtung.

Piredio: Boris Rabrenović

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android