„Opomena za Erdogana“ – pod tim naslovom lokalne izbore u Turskoj za portale javnih servisa ARD (Tagesšau) i NDR komentariše Uve Lib. Evo karakterističnih izvoda: „Ovako izgledaju opomene. AKP predsednika Redžepa Tajipa Erdogana je širom zemlje iza opozicione CHP. Ova je ostvarila jedan od najvećih uspeha proteklih decenija: pobedila je u pet najvećih gradova u zemlji, među kojima su i ranija jaka uporišta AKP. Trka rame uz rame u Istanbulu pretvorila se u veliku pobedu sadašnjeg gradonačelnika Imamoglua. Tu je CHP bukvalno deklasirala AKP. Ali, mnogi ljudi u Istanbulu i drugde u zemlji nisu glasali za CHP, već protiv AKP“

„Tome treba dodati i nezadovoljstvo mnogih ljudi u Turskoj zbog njihovog ekonomskog položaja. Državna privreda raste, ali plate gube na vrednosti iz dana u dan. Sve više Turkinja i Turaka može da priušti sebi sve manje stvari. Pre svega mnogi penzioneri ne vole da im se pominje Erdogan. Neki više ne mogu da žive od svoje penzije. Tu se ništa nije promenilo otkako je Erdogan u maju prošle godine ponovo izabran za predsednika“, pišu između ostalog u komentaru Tagesšau i NDR.

„Erdogan se može pobediti“

Za Vestdojče cajtung piše Olaf Kupfer: „CHP je pobedio u više velikih gradova nego Erdoganova konzervativno-islamska AKP. U provincijama je to ionako slučaj. To znači: Turska se sve više oprašta od nekadašnjeg Erdoganovog fanatizma, koji su posebno jako živeli i birali Turci u Nemačkoj. To je dobar znak za političku situaciju u Evropi, jer se nakon poslednjih predsedničkih izbora na Tursku gledalo više kao da se udaljila put Istoka, a ne kao da se okreće ka EU. Ovo je i dobar dokaz da čak i jedan autoritarni predsednik mora da bude dobar za svoj narod u njegovoj svakodnevici, a to mu u Turskoj više ne uspeva“, smatra komentator Vestdojče cajtunga.

U Handelsblatu je svoj komenar objavio Ozan Demirčan: „Prijatno je i važno saznanje da i u zemlji sa autokratskim vođstvom ne mogu da se potisnu demokratski refleksi (…) Ovo je signal koji ohrabruje – i signal drugim autokratama i despotima, pre svega ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Najvažniji nauk posle izbora u Turskoj zato glasi: „Erdogan se može pobediti“ (…) „Njegov zenit je prekoračen. Erdogan nije mogao da snizi visoku inflaciju. U bliskoistočnom sukobu u kojem je veći deo stanovništva na strani Palestine, nije uspeo da ostvari svoj uticaj. Osim toga, ni pored svoje moći nije mogao da suzbije opoziciju.“

„Sada protiv njega vode borbu sa svih strana. Levičarska CHP ga je pretekla bez napora, baš kao i prokurdska stranka na jugoistoku zemlje. Ali i desničarske stranke kao što je Nova stranka blagostanja (YRP) su u nekim provincijama pretekle Erdoganovu AKP“, piše Handelsblat.

Četiri pouke iz izbora u Turskoj

Uz slične navode o razočaranju građana Turske u ekonomsku situaciju, komentatorka Augzburger algemajne Suzane Gisten smatra „da bi turski predsednik sada mogao da pokuša da agresivno-nacionalističkom spoljnom politikom navede svoje pripadnike na druge misli: još pre izbora je za leto najavio novu vojnu intervenciju protiv kurdske terorističke organizacije PKK u Iraku i Siriji. Ali, Erdogan bi trebalo da ostane pri svojoj politici približavanja Zapadu, jer njemu su potrebni investitori i dobar odnos sa Evropom i SAD, kako bi, na primer, modernizovao carinsku uniju sa EU.“

Magazin Špigel u svom internet-izdanju izvlači „Četiri pouke iz lokalnih izbora u Turskoj“. Šebnem Arsu, Ana-Sofi Šnajder i Ozlem Topču u zajedničkoj analizi poručuju: „1) Erdogan može da izgubi“ (...) I to u dvostrukom smislu – kako od konkurencije iz demokratskog tako i od one iz radikalno-islamističkog tabora. „2) CHP može da pobedi“, što je dugo izgledalo nemoguće. Ali, nadmoć vladajuće stranke više nije dovoljna za pobedu. CHP je ostvarila dobar rezultat u krajnje nejednakoj predizbornoj trci. „3) Nacionalne teme su bile odlučujuće“ – U gradskim većnicama Turske se ne odlučuje o ekonomskoj politici zemlje. I pored toga biračima pred ovo glasanje nijedna tema nije bila toliko važna kao ekonomska kriza u državi. I „4) Turska demokratija (ipak!) živi“ – „CHP sada mora i da se dokaže na lokalnom nivou – ta stranka mora da vlada u opštinama bolje nego njena prethodnica“, navodi se između ostalog u podužem tekstu u Špigelu.