Rakete su te večeri zvučale drukčije, kažu svedoci. Nisu tako treštale, kako su navikli ljudi u mestima koja su bila pod kontrolom sirijskih pobunjenika.

Tog 21. avgusta 2013. godine u istočni deo regiona Gute nadomak Damaska navodno su udarili projektili s nervnim gasom sarinom. Hladnije vreme pogodovalo je gasu koji je ulazio u niže spratove zgrada u ovom bastionu boraca protiv sirijskog režima.

„Bilo je kao sudnji dan, kao da su ljudi mravi koje ubija sprej protiv insekata“, kaže Eman F. Ona je medicinska sestra i majka troje dece. „Mnogi su ležali mrtvi po ulicama“, opisuje ona.

-pročitajte još: Sirijski aparat ugnjetavanja pred nemačkim sudom

Eman (pravo ime poznato redakciji) sada živi u Nemačkoj i krije svoj identitet. Postoji bojazan od osvete bivših aktera sirijskog režima koji su takođe došli u Nemačkoj, predstavljajući se kao izbeglice.

Tog dana u Guti je sarin, agens koji se upotrebljava kao hemijsko oružje, imao žrtve u šaci. Gas nema miris i prisustvo se primećuje tek kada počne da parališe disajne puteve. U većini slučajeva, žrtve umiru od gušenja.

Eman i njen suprug Mohamad takođe su udahnuli gas, ali su preživeli. Njihov najstariji sin (19) nije. Neki izvori tvrde da je tog dana ubijeno oko hiljadu ljudi, među njima 400 dece.

Prijava u Nemačkoj

Sirijski režim je oduvek negirao da je koristio hemijsko oružje. Sirijska ambasada u Berlinu ignorisala je upit DW na tu temu.

Početkom oktobra, tri nevladine organizacije podnele su krivičnu prijavu Saveznom državnom tužilaštvu u Nemačkoj protiv nepoznatih osoba zbog navodnih napada sarinom u Guti 2013. godine i zapadnom sirijskom gradu Kan Šajkunu 2017. godine.

Postoje očiti razlozi što je krivična prijava podneta baš u Nemačkoj. Ta zemlja je 2002. uvela takozvanu univerzalnu jurisdikciju za ratne zločine. To znači da se u Nemačkoj mogu goniti i suditi najteži zločini bez obzira gde su na svetu počinjeni i koje državljanstvo imaju osumnjičeni i žrtve.

Odeljenje za ratne zločine nemačkog saveznog tužilaštva u Karlsrueu potvrdilo je za DW da je primilo prijavu. „Istražujemo dokaze, i to je sve što za sada možemo reći“, preneo nam je jedan portparol. To tužilaštvo je još 2011. počelo da traži dokaze o zločinima u Siriji.

Ključ nove krivične prijave je čitava paleta svedoka. Među njima su raniji visokorangirani oficiri i naučnici iz Sirijskog centra za naučne studije i istraživanja (SSRC) koji je bio zadužen da održava i razvija državni arsenal hemijskog oružja.

Dokazi sugerišu da je vojnu komandu za upotrebu sarina u napadu na Gutu dao direktno Maher Asad, mlađi brat predsednika Bašara al Asada, za kojeg se veruje da je broj dva u zemlji.

Predsednik odobrio napad?

Izjave svedoka međutim ukazuju da upotreba strateškog oružja kakvo je sarin zahteva odobrenje samog predsednika Bašara al Asada. Prema poverljivim dokumentima u koja DW ima uvid, veruje se da je predsednik Asad dao odobrenje bratu da izvrši takav napad.

„Imamo dokaze da je (predsednik) umešan u donošenje odluke. Ne bih mogao da tvrdim da smo to mi sami dokazali, ali svakako imamo određene informacije koje ukazuju na njegovu umešanost u napad sarinom“, kaže nam Stiv Kostas iz Inicijative za pravdu fondacije Otvoreno društvo, jedne od tri organizacije koje su pripremale krivičnu prijavu.

-pročitajte još: Bašar al Asad: nekada nada Sirije, danas diktator

Dokumenti ukazuju da je, posle odobrenja predsednika, Maher Asad dao operativno naređenje. Zatim je elitna grupa SSRC napunila bojeve glave nervnim gasom, a onda je 155. raketna brigada vojske lansirala projektile zemlja-zemlja pod direktnim nadzorom Mahera Asada.

„Pokazali smo da postoji posebna jedinica SSRC koja se zove ’Ogranak 450’ i znatno je bila umešana u planiranje i izvršenje napada sarinom“, kaže Kostas. „Pokazali smo da je lanac komande uključivao taj ogranak i kako su povezani sa predsedničkom palatom.“

Komandna odgovornost

U nedostatku neposrednog materijalnog dokaza, svedočenja su se smatraju jedinim načinom da se dokaže kako krivica seže do vrha sirijskog režima.

Ali, da li će nemački tužioci na osnovu takve krivične prijave zbilja podići optužnicu? Stručnjaci za međunarodno pravo podsećaju da je kod ratnih zločina dovoljna i takozvana komandna odgovornost.

„Ljudi koji daju naređenja običnim vojnicima mogu biti optuženi po komandnoj odgovornosti – čak i onda kad nisu dali naređenje, ali su znali ili su morali znati za napade“, kaže nam Robert Hajnš, direktor Foruma za međunarodno humanitarno pravo na Univerzitetu u Lajdenu.

Zvanično, Bašar al Asad je, kao predsednik, ujedno i vrhovni komandant vojske. Sam je u više navrata isticao da ima potpunu kontrolu nad armijom. U septembru 2013. je tako u intervjuu za kinesku televiziju rekao da je on „glavni donosilac odluka“ o raspoređivanju i upotrebi vojske.

U Koblencu već teče proces

Aktivisti koji su učestvovali u pisanju krivične prijave svesni su da je put još trnovit. Kažu, možda je ovo tek početak i možda će se na pravdu čekati dve ili tri decenije. Jer, ne samo da tužilaštvo u Nemačkoj treba da podigne optužnicu, a sud da je odobri, već onda treba potencijalne počinioce dovesti na optuženičku klupu.

Do sada je po takozvanoj univerzalnoj jurisdikciji u Nemačkoj doneta samo jedna presuda protiv direktnog počinioca. Ignjas Murvanašjaka, predvodnik Hutu pobunjenika iz Ruande, osuđen je 2015. zbog ratnih zločina. Presuda je ukinuta tri godine kasnije, a Murvanašjaka je umro čekajući ponovljeno suđenje.

Osim toga, u Koblencu na zapadu Nemačke se trenutno sudi dvojici pripadnika sirijske tajne službe zbog slučajeva sistematskog mučenja zatvorenika. To je prvi proces protiv pripadnika Asadovog režima igde na svetu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android