Istorijski susret je izgledao gotovo slučajno: obojica – i nemački kancelar Konrad Adenauer i izraelski premijer David Ben Gurion, upravo su bili na putovanju u SAD i odlučili su da se sastanu 14. marta 1960. Samo 15 godina posle Holokausta, oni su uspeli u nečemu što je bilo zaparvo nezamislivo: predstavnik naroda počinilaca se našao za stolom sa predstavnikom naroda žrtava. Dva državnika su tog dana postavili temelje na kojima i danas počiva nemačko-izraelski odnos.

A taj odnos je od početka bio opterećen. Zločin stoleća – holokaust – sa šest miliona ubijenih Jevreja, početkom pedesetih godina je svaku međusobnu razmenu činio nemogućom. U izraelskim pasošima je stajala napomena: „Važi za sve zemlje osim Nemačke“. Trgovina sa Nemačkom je bila zabranjena. I danas je funkcija ambasadora u Nemačkoj jedina koju izraelske diplomate smeju da odbiju. Ali i na nemačkoj strani, interesovanje za mladu jevrejsku državu je bilo malo. Jedna anketa Instituta za demoskopiju u Alenzbahu je pokazala da je samo jedanaest odsto ispiptanih bilo za to da Izrael dobije finansijsko obeštećenje.

Poznati izraelski pisac Amos Oz jednom je, sitirajući svoju majku, ovako sažeo odnose između dve države: „Ako Nemci ne oproste sebi, onda ćemo im mi jednom možda malo oprostiti. Ali ako oproste sebi, onda im nećemo oprostiti“. S obzirom na to, danas kao besprimerno uspešna priča važi činjenica da u Berlinu živi, kako se procenjuje, oko 10.000 Izraelaca, da između dve zemlje postoji odlična ekonomska saradnja i da ih povezuju bezbrojni programi razmene.

A kako je trnovit bio put koji su dotle morali da pređu Izrael i Nemačka – to pokazuje i pogled na njihove najviše šefove vlada. Jer, konstelacije tih moćnih državnika i državnica mnogo govore o stanju u kojem se u celini gledano nalaze nemačko-izraelski odnosi.

Osnove

Konrad Adenauer i Ben Gurion su se pobrinuli za početak – dva gospodina u poodmaklom dobu su vodili svoje mlade države sa pragmatizmom i smislom za realnu politiku. To su osobine koje su ih i dovele za pregovarački sto.

Još 1952. su Adenauer i Ben Gurion, i pored delom velikog otpora u svojim zemljama, potpisali Sporazum o nadoknadi kojim se Nemačka obavezala da plati Izraelu robu i uslužne delatnosti u vrednosti od 3,45 milijarde maraka. Adenauer se lično brinuo da isplate stignu tačno na vreme. Tako je stvorio poverenje koje je naposletku i omogućilo da dođe do susreta sa izraelskim šefom vlade.

Bivši direktor kancelarije fondacije Konrad Adenauer u Izraelu, Mihael Borhard, u svojoj knjizi „Nemoguće prijateljstvo; David Ben Gurion i Konrad Adenauer“, kancelara opisuje kao „porajnsko-katoličkog cionistu“. On kaže da je Adenauer još od 20-ih godina osećao duboko interesovanje za jevrejstvo i povezanost s njim. Ben Gurion je, s druge strane, znao da mu je novac iz Nemačke potreban za razvoj njegove mlade države. Kombinacija to dvoje je omogućila da počne i nemoguće prijateljstvo dve zemlje.

Kriza – Begin i Šmit

I pored dobrih odnosa Adenauera i Ben Guriona, odluka o ponovnom uspostavljanju diplomatskih odnosa nije doneta za vreme njihovih mandata. Tek 1965. godine, sa Ludvigom Erhardom na nemačkoj, i Levijem Eškolom na izraelskoj, strani dve zemlje su zvanično stupile u diplomatske odnose. Tada je postavljen siguran temelj, mada je građevina ostala osetljiva. To se jasno pokazalo kada su šefovi vlada bili Helmut Šmit i Menahem Begin.

Njih dvojica se nisu podnosili. Beginovi roditelji su ubijeni u Holokaustu. Begin se protivio pomenutim isplatama nazivajući ih „krvavim novcem“. Šmita, bivše goficira Vermahta, Begin je optuživao da je lično učestvovao u ratnim zločinima. Šmit je ogorčeno odbacivao te tvrdnje i nikada nije otišao u službenu posetu Izraelu. Izrazio je spremnost samo da ode u privatnu posetu nakon što je Begin otišao s vlasti. Za vreme Šmita i Begina, pokazalo se koliki je jaz između dve zemlje. Zavladalo je ledeno doba, koje je prošlo tek kada je kancelar postao Helmut Kol.

Kol i Rabin/Šamir

Za vreme dugog boravka Helmuta Kola na funkciji kancelara, u Izraelu su jedan drugog odmenila četiri premijera. Premijer Jicak Šamir je otvoreno izrazio strahovanje da bi ujedinjena i jaka Nemačka mogla da iskoristi priliku i ponovi Holokaust nad Jevrejima. Kol mu je na to uputio pismo u kojem je odlučno odbacio takve tvrdnje i napisao da one ne idu zu današnju Nemačku koja je naučila dovoljno iz svoje istorije. A onda je došlo i nemačko ujedinjenje koje nije pomutilo nemačko-izraelske odnose.

A danas?

Već više od jedne decenije, u svojim zemljama vladaju Angela Merkel i Benjamin Netanjahu. Njih dvoje ne povezuje prijateljstvo, iako je kancelarka još 2008. rekla da je bezbednost Izraela državni rezon Nemačke, što je u Izralu primljeno s velikim odobravanjem.

Diplomatski odnosi su se na kraju svega uhodali. No, i pored toga, pečat istorije je i dalje odlučujući u tom odnosu, kako je to rekla ambasadorka Nemačke u Izraelu Suzane Vazum-Rajner. „Holokaust je za mene uvek tema. Toga sam svesna s kim god razgovarala“. On kaže da u njene najvažnije zadatke spada pridobijanje Izraela za Nemačku spoljnu politiku, i, s druge strane, objašnjavanje izraelskih gledišta u Nemačkoj. Posle 60 godina, ona je time nastavila tradiciju koju su počeli Konrad Adenauer i David Ben Gurion, daleko od očiju javnosti, u jednom njujorškom hotelu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android