„Već i sama činjenica da mi o priznanju Slovenije i Hrvatske od strane Nemačke raspravljamo i više od trideset godina nakon tog događaja, pokazuje da nešto s tim događajem nije bilo u redu“, rekao je u svom završnom izlaganju Johanes Hajndl, bivši diplomata i službenik nemačke ambasade u Beogradu u periodu od 1989. do 1991.

To je bila samo jedna od teza izrečenih na okruglom stolu pod nazivom „Nemačka spoljna politika i raspad Jugoslavije 1991.“ koja je, u organizaciji nemačkog Društva za jugoistočnu Evropu i Fondacije Fridrih Nauman održana ovog utorka 2. maja u Minhenu. Ona pokazuje u kolikoj meri je još uvek duboko usađeno nepoverenje prema tom potezu nemačkog političkog vrha krajem 1991.

„Površne ocene“

Voditelj rasprave i dobar poznavalac prilika u jugoistočnoj Evropi, novinar i autor Mihael Martens, u uvodu je ukazao na to s kakvim se sve tezama svetska javnost suočavala poslednjih tridesetak godina kada je u pitanju uloga Nemačke u procesu raspada Jugoslavije – poput, kaže, one američkog komentatora društvenih zbivanja Noama Čomskog koji je u priznanju Slovenije i Hrvatske video nastavak saradnje nacističke Nemačke i ustaške Hrvatske. Da je nemačko priznanje Hrvatske i Slovenije uzrokovalo rat verovao je (neko vreme) i tadašnji ministar spoljnih poslova SAD Voren Kristofer.

No, takve, kako se čulo u Minhenu, površne ocene, ubrzo su oborene mnogim naučnim radovima. „Danas više niko ozbiljan ne postavlja takve teze“, rekao je Martens. To je, kako je rečeno, potvrđeno i u prvim radovima koji su kao izvore koristili materijale nemačkog Ministarstva spoljnih poslova koji su odnedavno dostupni javnost, a između ostalog i jedno istraživanje samog Martensa iz januara prošle godine.

Rat u BiH se pripremao mnogo ranije

Na početku rasprave u Minhenu, austrijski autor i novinar Norbert Mapes-Nidik ublažio je tezu koju je izneo u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Rat u Evropi: raspad Jugoslavije i preopterećeni kontinent“, po kojoj je priznanje Hrvatske od strane Nemačke krajem 1991. ubrzalo početak rata u Bosni i Hercegovini.

„Priznanje Hrvatske i Slovenije je rukovodstvo u BiH sateralo u ćošak i ono je bilo primorano da donese odluku o samostalnosti“, rekao je Mapes-Nidik i zaključio da tadašnji ministar spoljnih poslova Nemačke i svojevrsni „motor“ procesa priznavanja Hrvatske i Slovenije, Hans-Ditrih Genšer, „uopšte nije mislio na Bosnu i Hercegovinu“.

Ipak, u toku rasprave učesnici su se složili da se rat u Bosni i Hercegovini pripremao mnogo pre nego što je Nemačka 23. decembra 1991. priznala Sloveniju i Hrvatsku.

„Signali da dolazi do rata bili su mnogo ranija prisutni. Rašković i Karadžić su i pre otvoreno govorili o spajanju srpskih teritorija u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Delilo se oružje. Priznanje je verovatno sprečilo još gora ratna razaranja“, rekla je učesnica u raspravi, istoričarka sa Univerziteta u Gracu Armina Galijaš.

Ona je podsetila na okolnosti pod kojima je doneta odluka o priznanju: „Treba imati na umu da je u trenutku kada je donesena odluka besneo rat: Vukovar je bio uništen, Dubrovnik bombardovan. Nije se sedelo u konferencijskoj sali i razmišljalo kako ćemo dalje. Besneo je rat“, naglasila je Galijaš.

Nemačka nije nastupala izdvojeno

Istoričarka s Univerziteta u Minhenu Mari-Žanin Čalić jedina je među okupljenima kritikovala nemačku predvodničku ulogu kada je u pitanju priznanje Hrvatske i Slovenije. Ona smatra da je priznanje tih dveju republika SFR Jugoslavije u tom trenutku „onemogućilo neke mehanizme mogućeg kasnijeg pritiska na ratne strane“.

Martens je s druge strane ukazao da se ipak nije radilo o nekakvom „soliranju“ Nemačke, spominjući činjenicu da su sve zemlje tadašnje Evropske zajednice bile za priznanje Hrvatske i Slovenije. Jedini greh Nemačke je, smatra, bio taj što je taj potez izvršila tri nedelje pre dogovorenog datuma.

Oko samog čina priznanja nije bilo sumnje: za to se još u septembru 1991. zalagao i Lord Karington koji je predvodio mirovne pregovore Evropske zajednice. Nemačko isticanje u jugoslovenskoj krizi Mihael Martens obrazlaže geografskom blizinom i povezanošću kroz mnoge državljane Jugoslavije koji su živeli i žive u Nemačkoj, za razliku od Francuske ili Velike Britanije.

Profesionalni diplomata Johanes Hajndl uzeo je svoju struku u zaštitu zbog eventualnih propusta počinjenih tokom jugoslovenske krize. „Diplomatija je bila nemoćna i našla se pred zadatkom koji je prerastao njene mogućnosti“, rekao je Hajndl. „Asimetrični konflikti nisu bili na listi specijalnosti zapadnih diplomatija koje su godinama bile usredsređene na hladnoratovsku podelu“, zaključio je.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.