Danas je teško u Nemačkoj pronaći bunker, osim u muzejima. Najpoznatiji primer nalazi se u dolini reke Ar.

Od 1971. tamo je za vreme Hladnog rata postojalo gotovo 900 kancelarija i više od 930 spavaćih soba spremnih za nemačku vladu – u bunkeru. Međutim, on nikad nije bio koriščen, i danas posetioci onde mogu obići „Dokumentacioni centar Vladinog bunkera“.

Nakon završetka Hladnog rata, ustalila se ideja da skloništa više nisu potrebna. Od 2007. na snazi je odluka savezne i pokrajinskih vlada da više ne održavaju javna skloništa, već da ih postepeno uklanjaju ili preuređuju.

Tako su neki visoki bunkeri pretvoreni u stambene zgrade, a duboki bunkeri u garaže. Drugi pak propadaju.

Samo na području grada Esena ranije je postojalo oko 1.300 skloništa, od kojih je većina već zatvorena. Nijedan bunker u gradu nije više funkcionalan. U Menhengladbahu se bunker izgrađen krajem šezdesetih danas koristi kao javna garaža. Bunker iz Drugog svetskog rata služi kao umetnička galerija.

Tek trećina bunkera ostala u funkciji

Ruski napad na Ukrajinu ponovo je skrenuo pažnju na civilnu zaštitu: rasprava o bunkerima ponovno je započela. Savezna vlada je zaustavila zatvaranje skloništa i naredila procenu stanja. Više od godinu dana kasnije, Savezna agencija za imovinu objavila je izveštaj.

Prema tom izveštaju, u Nemačkoj trenutno postoji svega 579 javnih skloništa s ukupnim kapacitetom za oko 480.000 ljudi. To je dovoljno da zaštiti svega pola procenta stanovništva zemlje.

Kako je prvi preneo portal Virtšaftsvohe pre nekoliko sedmica, savezne vlasti znale su da je broj bunkera mizeran, ali je konkretna brojka još manja od očekivanja.

Taj portal navodi da je na vrhuncu Hladnog rata Zapadna Nemačka imala oko dve hiljade bunkera za 2,3 miliona ljudi. Broj bunkera u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj nikad nije precizno utvrđen jer savezne vlasti nisu preuzele brigu o njima posle ujedinjenja.

Međutim, i ovo malo današnjih bunkera koji nisu pretvoreni u garaže i muzeje nisu redovno održavani.

„U principu je moguće“ da se ponovo stave u funkciju, navodi Savezna agencija, ali vreme i troškovi zavise od nivoa zaštite koje skloništa treba da pruže – od zaštite od ruševina do odbrane od nuklearnih opasnosti.

Trebaju li Nemačkoj uopšte skloništa?

Ali, da li je uopšte korisno ponovo aktivirati ili graditi nove bunkere? Mihael Fos, profesor za istraživanje kriza i katastrofa na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, sumnja u to.

„Rasprava o bunkerima je samo dimna zavesa“, kritikuje on. Iako su skloništa poželjna, država za to ne izdvaja dovoljno novca. „S obzirom na ograničena finansijska sredstva, možemo efikasnije da ih iskoristimo za civilnu zaštitu nego gradnjom bunkera“, kaže Fos.

Kao primer navodi sirene za opasnost koje danas ne funkcionišu svuda kako treba. O tim manjkavostima bilo je reči i tokom velikih poplava na zapadu Nemačke pre dve godine kada je stradalo dvestotinak ljudi. Mnogi nisu upozoreni na vreme.

Savezni zavod za zaštitu stanovništva i pomoć pri katastrofama takođe izražava oprez. „Izgradnja novih bunkera sa veoma visokim nivoom zaštite košta mnogo novca i, pre svega, mnogo vremena“, rekao je rukovodilac tog zavoda Ralf Tizler prošle godine za Tagesšpigel.

On se zalaže da se, ako bude moralo, kao skloništa koriste postojeće stanice metroa ili podzemne garaže.

Stručnjak za krizne situacije i katastrofe Fos primećuje da društvo više nema svest o civilnoj zaštiti: „Potrebna je društvena debata o tome šta zapravo znači civilna zaštita. To je osnova svega drugog.“

Prema njegovom mišljenju, rasprava o bunkerima skreće pažnju sa tog osnovnog pitanja.

nr (ard, wiwo)

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.