Nagrada podrazumeva novo džepno izdanje odabrane knjige, u 10.000 primeraka, sedmodnevno regionalno predstavljanje književnog dela i obuhvata širok spektar literarnih događanja. O vrednosti same nagrade dovoljno govori podatak da su pre Jovana Nikolića za „Knjigu za grad“ izabrana dela Itala Kalvina, Harukija Murakamija, Orhana Pamuka… O samoj nagradi pesnik Jovan Nikolić kaže:

„Ta vest je naletela iznenada kao poziv na večeru, neke lepotice koja dugo nije marila za mene, pa je sad negde pronašla moju knjigu, pročitala i dopala joj se. U ovom trenutku imam pomešano osećanje stida i bojazni jer nisam očekivao poziv. Znam da je matine u Šaušpilhausu 4. decembra, a onda će čitanja i promocije biti organizovani na raznim mestima u gradu Kelnu, na Univerzitetu, po školama, bibliotekama, muzejima, tramvajima, i ostalim kulturnim institucijama dakle, kojekude, gde je organizator namerio. To će verovatno biti veoma naporno za mene. Prethodno ću morati da skinem nekoliko kilograma i da se obrijem i našminkam.“

„Zaista, još uvek nisam do kraja usvojio niti informaciju niti shvatam značaj ove nagrade, ali vidim po reakcijama okoline da su se uzmuvali i da paniče, tako da su mi oni barometar i tek po njima vidim da se nešto ozbiljno dogodilo. Naravno, kada sam na „Vikipediji“ video da su dobitnici Italo Kalvino za 2003, da je dobitnik Haruki Murakami, da je Orhan Pamuk pre nego što je dobio Nobelovu nagradu dobio ovu nagradu… Tu sam već imao neki blago-prijatni grč u stomaku i tek tada je sve dobilo na intenzitetu… Znači, tek tada sam shvatio da je pisac sa stranog govornog područja, pisac u egzilu, kao što je Jovan Nikolić koji je dugo, 10-11godina tu i tamo prosijavao sa svojim knjigama i na književnim večerima, da je, eto napokon izašao iz neke ljušture anonimnosti i napokon se etablirao među umetnicima u gradu Kelnu. Možda to znači da više ne bih smeo da čačkam nos na ulici.“

Da li Nemačka pruža jaku i dobru podršku piscima-došljacima, umetnicima ?

„Nesumnjivo. Ja to znam po tome što sam bio stipendista fondacije ’Hajnrih Bel’ i njegove kuće u Langenbrojhu. Ta stipendija se uglavnom dodeljuje piscima iz kriznih područja, ratnih, iz zemalja bez demokratije gde su pisci u nevolji. Nemački Pen-klub, takođe pruža utočište piscima koji su bili u zatvoru ili su progonjeni zbog svog mišljenja od strane kakvog rigidnog, autokratskog sistema. Nemačka zaista pruža sjajne uslove umetnicima sa drugih jezičkih područja i piscima koji su na bilo koji način sprečeni da stvaraju, da jasno i bez straha artikulišu svoje ideje i mišljenja. U tom smislu je Nemačka država, čudo. Naravno, ne mislim isključivo na stipendije, kao na mogućnost da čovek sedne i piše, da su mu omogućeni svi uslovi da to radi, da ništa drugo ne misli nego samo da piše, mislim i na izdavačke kuće, pozorišta, Opere, muzeje. Tu je nemačka politika prema stranim umetnicima zaista primer multikulturalnosti i razume se, za svaku pohvalu.“

Nemački kritičari kažu da Jovanu Nikoliću uopšte ne treba fantazija, mašta, da mu je dovoljna njegova biografija.

„Možda je nekome zaličilo da sam imao biografiju koja je trebala samo da se fotokopira i da se na planu dnevničke proze zapiše kako je to bilo i šta se sve zbilo. Možda izgleda tako, ali ja u mojoj književnoj laboratoriji znam najbolje od koga sam testa, blata ili štofa gradio arhitekturu tog imaginarnog sveta, te jedne mesečarske, oniričke atmosfere u ’Jagnjetu’ koja je nalik, poređenja radi, na Makondo, našeg dobrog ujaka Markesa u ’Sto godina samoće’ gde su ljudi počeli da gube pamćenje.

Te slike iz Makonda, su kao Čačak i Ivanjički sokak, kako se ranije zvala ulica Kneza Miloša, i ta Cigan-mala koju sam prvi put doživeo kao socijalizaciju, jer sam prethodnih 11 godina živeo isključivo u hotelskim sobama. Pejzaž mi se svodio na ljuske od jaja i luka, kuhinje i pribora za jelo, od ljeskanja ribljih trbuha na ovalima, to su bile maksimalne fantazije i naravno glasovi i muzika sa radio aparata marke ’EI Niš’. Radio je baš bio jedini prozor u svet.

A u Čačku je počelo dvorište, počela magija drveća, počela noć, počele su te sinkope. Okolo je bilo desetak kovača, različitih, sedećih, sa onom tankom zvonjavom praporaca, i onih stojećih sa velikim mehom kao kontrabas, koji su udarali teškim, mamutskim čekićem. Jedanput u kovinu, dvaput u goli nakovanj sa drškom ili kad mu asistent udari neku dvostruku sinkopu. E, kada se sklope ti zvukovi, ta neka horska zvona, uz to treba rasti. Tu negde počinje ta neka biografija i taj neki magijski način življenja Cigana. Međutim, ja sam tu bio bela vrana za okolinu, zato sto mi je majka bila Srpkinja (Gadži), zato što sam bilo sklon čitanju knjiga i samoobrazovanju.

Iskočio sam iz svega toga u moj lični svet i naravno nakon toga, pomno se baveći literaturom i zahvaljujući toj nekoj maštovitosti, docnije, kada sam zakoračio u svet poezije, sve te slike i zvukove sam pakovao u jedan herbarij, omnibus, u knjigu koja je štampana 2006, a oni je ove godine nagradili, sa nekim zakašnjenjem, ali dobro, ipak je poziv na večeru - poziv na večeru.“

U nastavku: „U Lajpcigu su se brutalno poigrali i sa mnom i sa mojim knjigama“

Ove godine smo se sreli na Sajmu knjiga u Lajpcigu gde si ti boravio na poziv nemačkih izdavača. Iz Lajpciga si otišao veoma tužan i povređen. Kakve su reakcije u Srbiji odakle ti dolaziš, na sve nagrade i pohvale koje dobijaš u Nemačkoj?

„Naravno da su se u Lajpcigu, organizatori iz Srbije brutalno poigrali i sa mnom i sa mojim knjigama koje su instalirali tamo. Knjige su bile tamo, jedino pisac nije bio pripušten, što je, mislim, bezobrazluk, oholost i bahatost… Sa kojim pravom su knjige tamo okačili? Bolje da su ih prećutali. Ali nisu mogli da ih prećute jer je u nemačkim medijima bilo objavljeno da je knjiga u štampi i nisu mogli izbrisati postojanje te dve antologije u Nemačkoj i Austriji. To su stvari koje nisu mogli da prećute.

Njihova brutalnost je išla dotle da sam ja tamo došao i imao promociju u svojstvu nemačkog pisca. Sa tugom sam otišao iste večeri. Putovao sam 12 sati da bih tamo bio 12 minuta. Tužno je bilo to što se na 200 metara vazdušne linije, preko puta štanda na kome sam nastupao, nalazilo nekoliko mojih prijatelja koje nisam video 11 godina. Nalazilo se kulturno ostrvo države iz koje sam bezglavo pobegao i u koju moja noga nije 11 godina kročila. I imao sam priliku da vidim nekoliko sjajnih pisca i mojih dobrih drugara. Oni su bili udaljeni i od mene, od mog bića 200 metara.

Ja nisam zbog osećanja stida i nekog poslednjeg ponosa hteo da se pojavim tamo, jer mene niko nije pozvao na svadbu. Znaš one koje ne pozovu na svadbu, oni onda gledaju kroz prozor. Mene je sramota da se pojavim nepozvan iako sam imao ulaznicu po njihovim deklarisanim propozicijama. Ali da je bolelo, bolelo je. I oni koji su imali tu nameru da me povrede, potpuno su uspeli u tome. Posle tog Lajpciga, ja ništa drugo ne mogu da mislim. Neka im je od Boga prosto.“

Tebe ceo život prati nepripadanje, poreklo, potraga za identitetom… Neko je o tebi napisao da na majčinom jeziku – srpskom, tražiš formulu za očev svet – romski. Za tebe kažu da si veoma često u mol-raspoloženju. A i ovo što si sad ispričao, govori o svojevrsnoj nepripadnosti.

„Ili neukorenjenosti. To je ono što je Kiš isto melanholično podvlačio, da je apartrid od rođenja, Ja sam isto to belo jagnje, znači ne biti ni sa Ciganima ni sa Srbima. Kod Cigana je naša majka bila Gadži i onda je bilo teško da te prihvate. U školi tvoja te tamnoputost denuncira, stanuješ u Cigan-mali, što znači – ti si Ciganin i onda dobiješ po njonji. Šta iz toga proizlazi? Mogu da zamislim kako se oseća pripadnik Roma ili tako nekih manjinskih naroda koji nema priliku da afirmiše ili da iskaže neke svoju unutrašnje egzaltacije. Odatle može da proistekne samo jedan zgrčenjak, psihički bolesnik, čovek koji je neurotičar.

I taj narod je neurotičan zato što je ponižen, što je išutiran iz istorije, iz civilizacije. Tako da se moj privatni doživljaj sveta, naravno odslikava na psihološkom planu i da sam se saživeo sa tom vrstom neukorenjenosti. Imao sam samo sreću da ne budem nacionalista, jer ja ne mogu biti nacionalista po definiciji, pošto nemam zastavu, to je jedina olakšavajuća okolnost, a sve ostalo su tamnine koju moji prijatelji i čitaoci mogu da vide u mom oku. Ja mislim da tu sve piše.

Osim toga, od rođenja sam imao utisak da sam, ne svojom voljom, bio svedok i da sam video da je car go i da ima kozje uši. Morao sam da nekom saopštim tu tajnu, i kroz moju literaturu se stalno provlači potkazivanje života, ljudskih osobina, moje pisanje ima neku ogoljenost koje se u stvari čovek stidi i radije nabacuje kostim i šminku preko svega, čime se prikazuje u svom takozvanom življenju.

Ova situacija sada me je podsetila na dane kada sam pre 30 godina (baš na ovaj datum) dobio prvu nagradu u Vrbasu na jugoslovenskom festivalu Poezije mladih, pa su dolazili u dvorište, novinari, fotografi, uglednici, neuglednici, i tu se moja baba uzmuva i prstom me pozove da joj priđem, pa će šapatom: ’Je li, šta je ovo? Ko su ovi ljudi, šta je to bilo ovde kod nas?’ Pošto je bila nagluva, ja podignem glas i kažem: ’Baba, dobio tvoj unuk prvu nagradu i sad je prvi u Jugoslaviji.’ A ona se prekrsti pa kaže. ’Ako sine. Hvala Bogu, oženi se.’ Toliko o mom razumevanju šta se dogodilo a i oko toga da li ću da poslušam babin savet…“

Razgovor vodila: Ž. Bašić-Savić
Odg. urednik: I. Đerković