Za Nemce će 8. maj 1945. ostati najteži datum novije istorije. Težak i zato što je protivrečan. Pri tome je već 30 godina sve izgledalo jasno i jednoznačno: „Osmi maj 1945. je bio dan oslobođenja. On je sve nas oslobodio neljudskog sistema vladavine nacionalsocijalističkog nasilja“ – tako je to predsednik Rihard fon Vajceker rekao još na 40. godišnjicu završetka rata. Danas devet od deset Nemaca deli to mišljenje – a u prvim decenijama posle 1945. nije bilo tako.

Krivica, tuga, stid i zahvalnost

Tu su pre svega krivica i odgovornost za zločine koji su u nemačko ime počinjeni do 8. maja 1945. Krivica i odgovornost koja obavezuje i kasnija pokolenja da čuvaju sećanje na ono što se dešavalo i da se pobrinu da se tako nešto nikada više ne ponovi.

Tu je i tuga zbog žrtava i patnji sopstvenog naroda. Za onima koji su izgubili život kada se rat kojim su Nemci unesrećili Evropu tokom pet i po godina, svom silom sručio i na njihovu zemlju. Za onima koji su poginuli u bombardovanju nemačkih gradova ili bekstvu iz istočnih delova zemlje. Za hiljadama žena i devojaka koje su silovali vojnici, i to ni u kom slučaju samo vojnici Crvene armije. Za nemačkim vojnicima koji su umrli u ratnom zarobljeništvu. Za dvanaest miliona Nemaca koji su posle 8. maja 1945. proterani iz svoje domovine. Legitimno je i neophodno podsetiti se svih tih ljudi. To ne znači ni sravnjivanje žrtava ni relativizaciju krivice.

Tu je i stid. Stid jer Nemačka nije bila u stanju da sama otrese sa sebe kugu nacionalsocijalizma. Stid zbog toga što je nacistička država funkcionisala praktično do poslednjeg minuta iako se videlo da joj neposredno predstoji propast. Mnogi koji su prerano pokazali belu zastavu ili uklonili besmislene tenovske barikade, platili su to životom. Baš kao i dezerteri koji su osuđivani na smrt pred prekim sudovima čak i kada su protivničke trupe već bile na vidiku. Besmisleno uništavanje svuda – baš onako kako je to želeo Hitler. 8. maja 1945. više se nije mogao naći nijedan očuven most, a mnoga bezimena sela su stradala zato što je još poneki oficir mislio da će baš u njima uspeti da izvrši preokret ka „konačnoj pobedi“. Sve to nas danas užasava. Ali to je deo naše istorije.

Naposletku, tu je i zahvalnost. Zahvalnost zato što smo mi Nemci i pored nacionalsocijalizma dobili novu šansu - nismo ostali okupirana kolonija, već smo mogli da kao samostalna država pođemo putem u slobode i samoodređenja. Pre svega su Francuska, Velika Britanija i SAD vrlo brzo omogućile taj korak. 8. maja 1949, tačno četiri godine posle bezuslovne kapitulacije, 65 muškaraca i žena je donelo Osnovni zakon Nemačke koji važi i danas. 1990. se Sovjetski Savez složio da se važenje tog Zakona proširi na sve Nemce.

Prekretnica

Osmog maja 1945, je bilo najmanje onih koji su taj dan doživeli kao dan oslobođenja. Previše beznadežne i nesigurne su bile tadašnje prilike, kada su ljudi samo gledali kako će da prežive, a teror nacističke države je zamenila samovolja okupatora. No, kada pogledamo unazad, taj dan je bio prekretnica na putu u današnjicu. Sloboda, poštovanje ljudskih prava i liberalni pogledi na koje smo danas u Nemačkoj toliko ponosni, ne bi bili mogući bez tog 8. maja 1945.

Taj dan predstavlja sreću i traumu istovremeno. Onaj ko se pita zašto su Nemci tako uzdržani kada se radi o međunarodnim vojnim intervencijama, zašto mi u krizama radije pregovaramo nego što isporučujemo oružje, i zašto se u ukrajinskoj krizi Berlin stalno zalaže za nove pregovore sa Moskvom, taj će naći odgovor u događajima iz 1945. Brutalnost rata u sopstvenoj zemlji je ostala nacionalna trauma koja će daleko nadživeti njegove neposredne svedoke.