„Nemačka dobro profitira od krize u Grčkoj“ – naslov je teksta objavljenog u listu Di velt. Autor se poziva na studiju Lajbnicovog instituta za ekonomska istraživanja u Haleu (IWH). „Nemačka država bi, i u slučaju da izgubi čitavu sumu koju je uložila na ime pomoći Grčkoj, profitirala od tamošnje krize. Od njenog početka 2010. nemački budžet je rasterećen za sto milijardi evra ili tri odsto bruto društvenog proizvoda – za deo te sume može da zahvali krizi. Ušteda bi bila veća od troškova čak i kada Grčka ne bi vratila ništa od svojih dugova. Udeo Nemačke u dosadašnjim paketima spasa za Grčku je iznosio 90 milijardi evra. Nemačka je tako u svakom slučaju profitirala od grčke krize.

Stručnjaci pomenutog instituta objašnjavaju da zbog krize investitori stalno pokušavaju da sigurno ulože novac i da zato kupuju nemačke državne obveznice. Velike agencije za finansijski rejting smatraju da su te obveznice najmanje rizične. Svaki put kada su se na finansijskim tržištima pojavljivale negativne vesti o Grčkoj, padale su kamate na nemačke državne obveznice. Tako su te kamate pale za 0,3 odsto kada je bilo jasno da će na izborima u Grčkoj pobediti Siriza. I obveznice drugih zemalja su donosile profit – recimo SAD, Francuske ili Holandije – ali u mnogo manjoj meri.

Ekonomski portal Dojče mitelštands nahrihten piše o tome da „Nemačka nije uzoran đak“, ali kada je reč – o kriterijumima stabilnosti EU. Glavni analitičar banke Bader bank Robert Halver kaže da je osnovni problem evrozone stalno kršenje tih kriterijuma. Nemačka je pet godina uzastopce kršila ta pravila i za to nije kažnjena – grčka kriza nije nikakav izuzetak, već tačka u kojoj je kulminirala nedisciplina u evrozoni.

„Kada je uvođen evro, zemlje Severne Evrope i pre svega Nemačka bile su spremne da se odreknu svojih jakih valuta. Tada su se svi zalagali za striktno poštovanje gvozdenih pravila stabilnosti i za oštre sankcije prema onima koji ta pravila ne poštuju. Počeci evrozone nisu bili loši. Posebno su se južne zemlje te zone radovale uzletu konjunkture. Ali one to vreme nisu iskoristile za strukturne reforme koje jačaju konkurentnost, već za još veće zaduživanje. A to se kasnije osvetilo.“

„2001, 2002, 2003, 2004. i 2005. je baš primerna Nemačka kršila kriterijum o visini novog duga. I – da li je za to kažnjena onako kako su to predviđali ugovori o evru? – Ne, jer je uz pomoć Francuske, Italije i Grčke (!) uspela da izbegne sankcije. Tada je nedisciplinovana Nemačka pokazala kako povreda pravila može da postane normalan manir. 2004 je Evropski zavod za statistiku pokazao da su navodi Grčke o njenom državnom budžetu od 1997. do 2000. bili izmišljeni kao Grimove bajke. Oni su u stvarnosti bili daleko iznad kriterijuma konvergencije (dug mora biti manji od tri odsto bruto-društvenog proizvoda), što bi zapravo bilo sprečilo ulazak Grčke u evrozonu. No, i pored toga, kazneni postupak protiv grčkih lažova je obustavljen. Isto tako puni razumevanja su evropolitičari bili i kada se saznalo da deficit grčkog budžeta nije iznosio 3,7 već 12,7 odsto (BDP-a) – i opet nije bilo sankcija.“

„Grčka je 2010. zbog bankrota koji joj je pretio dobila kreditni paket od 110 milijardi evra iako su ugovorima EU izričito zabranjeni međudržavni krediti. 2012. je došlo do manje ili više iznuđenog otpisa dugova privatnih poverilaca Grčkoj. Banke i osiguravajuća društva – i njihovi klijenti – morali su da se odreknu oko 70 odsto svojih potraživanja. Tako je veštački poboljšana platežna moć Grčke pretvorena u uslov za isplatu drugog paketa pomoći od 130 milijardi“

„Do sloma nije došlo jer grčka kriza nije došla preko noći – kao što je to bio slučaj sa bankrotom Leman bradersa – već sa najavom. Spasilačke institucije su prisutne, štitovi i ECB su spremni i prisutni kako bi bilo sprečeno prelivanje grčke krize na druge zemlje. Ništa ne gori. Evro je ostao stabilan. Lanac neće postati slab ako se ukloni poslednja karika. Ali ako se nedisciplina i kršenje kriterijuma stabilnosti i dalje budu tolerisali, evrozona na duži rok neće imati šanse“, pišu Dojče mitelštands nahrihten.