U početku je problem zapravo bio samo neprijatan i, iskreno, prilično mali u poređenju sa drugim problemima u svetu. Nemački reprezentativac sa turskim korenima posetio je predsednika Erdogana, pozirao pored njega, fotografija se raširila internetom.

Počela je debata koja je mogla biti zanimljiva: Kakvu društvenu ulogu ima sportista koji svoju zemlju predstavlja na velikim turnirima? Koliko lojalnosti može tražiti ova zemlja? Gde su granice između društvene uloge i privatnosti? I u svakom slučaju: zašto političari smeju da poziraju pored despota, ali ne i igrači reprezentacije?

To su sve i te kako interesantna pitanja o kojima se pre Svetskog prvenstva razgovaralo – i na nivou koji je sigurno imao dosta svetlih, poučnih trenutaka. Ali onda je nemački tim na Mundijalu doživeo neviđeni debakl – i Nemačka je pokazala svoje pravo lice.

Mesut Ozil je odjednom proglašen krivim za sportski neuspeh i bačen zverima u javnoj areni. Diskusija je prešla sve granice, a najglasniji je bio ogoljeni rasizam. Prostor za objektivnu kritiku Ozilove bliskosti sa Erdoganom bivao je sve manji. Odjednom je tvrdnja o nedostatku lojalnosti ljudi sa „migrantskim poreklom“ određivala javnu raspravu.

Nemačka društvo gubi sposobnost da se raspravlja i bori za bolji argument. Očigledno gubimo pravila bontona koji nudi zaštićeno okruženje za stvarno hrabre političke debate, za jasnu i fer razmenu argumenata. Ne samo na društvenim mrežama, već i sa vladine klupe, stizale su različite opaske o pitanju vere, moć je uzdignuta na nivo principa, a kontra-argument tretiran kao napad.

Zvuči banalno, ali diskusije žive od toga da se ljudi prvo uzajamno saslušaju. Da bi društva uopšte mogla dalje da se razvijaju, mora biti mesta gde se možemo sastati uz empatiju, vođeni željom da prvo razumemo drugu osobu, a onda preispitamo svoje stavove.

Da bi rasprava bila plodna, na početku se mora poštovati nepisano pravilo – da se računaju argumenti, a ne samo traže potvrde sopstvenih već očvrslih uverenja.

Način na koji se vodi debata oko Mesuta Ozila pokazuje koliko je Nemačka polarizovana i koliki je rizik da ovde, kao što je to već slučaj u mnogim zemljama, na kraju dominira želja za dolaskom jakog vođe koji bi konačno uneo red u društvo i ućutkao sve one koji imaju drugačije mišljenje. Mnogo toga u diskusiji na društvenim mrežama dokazuje ovu zastrašujuću promenu duha vremena.

Na kraju krajeva, to može da promeni samo svako za sebe – stalnom kritičkom refleksijom sopstvenog ponašanja u diskusijama.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android