Sve je duži spisak grehova nemačke izbegličke politike. Ako je početak prihvatanja izbeglica proteklog leta, zasnovan na visoko-moralnom načelu da se ljudima čini dobro, u sebi imao nešto plemenito, u političkom Berlinu sada vlada panika. Sve stranke u Bundestagu, pa tako i Zeleni, unisono traže „oštar odgovor pravne države“, govore o progonu napadača i pooštravanju zakona. Pri tome najveći deo kazni neće moći da se realizuje jer zbog podele vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, nijedan sudija neće dozvoliti političarima da mu govore šta bi trebalo da radi. A progona iz zemlje nema bez prethodne sudske odluke.

Osnovni problem je to što je nemačka vlada odustala od kontrole nemačkih granica. I dalje svakoga dana nekoliko hiljada ljudi ulazi u zemlja, a da ih niko ne registruje, niti pita odakle zapravo dolaze.

Ne znamo ko je sve među nama

Uz to, nemačka vlada očigledno potpuno zatvara oči pred pitanjem da li bi među više od milion pridošlica mogli da budu i teroristi. Nju podržava većina dobronamernih multi-kulti apologeta u medijima i političkom establišmentu. U poslednjem trenutku osujećeni atentat u Parizu koji je želeo da izvede jedan simpatizer IS, baca svetlo pre svega je jedno: mi ne znamo koga sve imamo u našoj zemlji. Taj islamista boravio je jedno vreme u izbegličkom domu u Severnoj Rajni Vestfaliji, bio je čak i u nemačkom zatvoru. Žonglirao je sa sedam različitih identiteta, a da mi to nismo znali.

I poslednjem multi-kulti romantičaru mora da bude jasno da masovni priliv mladih muškaraca iz arapskog sveta, kao i iz Severne Afrike, ugrožava unutrašnji mir u Nemačkoj – ne zbog toga što se svi paušalno osuđuju i što su generalno pod sumnjom da su kriminalci ili teroristi, već zato što toliki broj pridošlica samo pogoršava situaciju sa ionako delimično propalom integracijom prethodnih migranata. Minus i minus daju plus samo u matematici.

Mi smo sada u sred političko-emocionalnih „klimatskih promena“. Raspoloženje u Nemačkoj se menja – i to veoma brzo. Osećanje da su prevareni, truje ionako nimalo dobro raspoloženje ljudi na ulicama, u gradskim upravama i zvaničnom Berlinu. Gole činjenice se preokreću ili prećutkuju i to ne samo u Kelnu, već i na drugim mestima. Deviza glasi: samo nemoj da povezuješ masovne kriminalne i seksističke napade do kojih je došlo u Kelnu, sa izbegličkom politikom nemačke vlade. Jedna stvar je, međutim, potpuno jasna: strah da bi neko mogao da deluje kao da je neprijateljski raspoložen prema strancima, bio je veći od brige zbog gubitka kontrole nad državom. Mustra ponašanja neprestano je bila ista: nije moglo da se desi ono što se nije smelo da se desi!

Preveliki zalogaj za prvake sveta u redu i disciplini

Kelnska novogodišnja noć dokaz je još jednog problema. Upravo mi Nemci, prvaci sveta u redu i kontroli, zakazali smo, i to na grandiozan način, upravo kada je reč o organizaciji. Posmatrači nemačkih dana haosa sa Balkana u neverici trljaju oči: nema kontrole na granicama, nema registracije izbeglica, na stotine hiljada zahteva za azil se ne rešava. Ali tu je zato dobra volja – i naivna nada da će ipak sve nekako dobro da se završi.

Odavno je jasno da nešto mora da se dogodi. Ministar Miler iznosi srednjoročne prognoze o dolasku osam do deset miliona izbeglica. On to dobro zna jer on je na čelu Ministarstva za razvoj i ima u vidu ljude iz Afrike i Azije koje sede na već spakovanim koferima i samo čekaju da dođu. Politički koncept za rešenje izbegličkog pitanja na nivou Evropske unije je nezamisliv. Tu vlada princip zatvorenih vrata. Niko neće da nam pomogne, bez obzira da li je to Poljska, Velika Britanija, Francuska ili Mađarska. Sa izbeglicama ćemo mi sami morati da izađemo na kraj, a to počinje tako što ćemo konačno morati da budemo iskreni jedni prema drugima. Mi ne možemo da izađemo na kraj sa tim, ako ne zakočimo voz. Moramo da odlučimo da li želimo da spasemo Šengen kao princip otvorenih granica, ili želimo da uvedemo naš, nemački, individualni, do sada nikada u praksi primenjeni princip dobijanja azila. Jedno i drugo – ne ide.