Mnogo toga se u Nemačkoj promenilo u poslednjih godinu dana. Najpre loša vest: rasizam je u porastu. Desno populistička Alternativa za Nemačku (AfD), koja je pre izbijanja izbegličke krize počela da gubi na popularnosti, sada profitira od straha mnogih Nemaca od izbeglica. U najnovijim anketama, AfD je skočio na 15 odsto podrške – na saveznom nivou. Na prošlim saveznim izborima ta stranka nije uspela da preskoči izborni prag od pet odsto i uđe u parlament. Ali danas je situacija drugačija. Neprijateljstvo prema strancima je postalo prihvatljivo u nemačkom društvu.

No ovu činjenicu treba posmatrati u evropskom kontekstu: u Francuskoj i Bugarskoj su, na primer, desni populisti u parlament ušli s preko 20 odsto, u Mađarskoj i Poljskoj oni vladaju. U Velikoj Britaniji je prema strancima neprijateljski nastrojena stranka UKIP dala impuls za istupanje zemlje iz Evropske unije. U poređenju s duboko nacionalistički prožetim društvima istočnoevropskih zemalja, Nemačka je još tvrđava političke umerenosti i stabilnosti.

Odnos Nemaca prema njihovoj kancelarki se doduše promenio: popularnost joj je pala. Mnogi Nemci su nezadovoljni kriznim upravljanjem. S druge strane je, pak, prema rezultatima anketa, popularnost vladajućih stranaka Unije još uvek stabilna. Na spoljnopolitičkom planu je nemačka kancelarka i dalje vrlo cenjena. I iako u mnogim članicama EU ne odobravaju njenu politiku prema izbeglicama, njen glas u odlučivanju o važnim pitanjima, na primer, kako dalje nakon Bregzita, i dalje ima veliku težinu.

Njenom humanitarnom gestu je priznanje odao i američki predsednik Obama rečima: „Nemačka je na pravoj strani istorije.“ Cene je i mnogi ljudi u Africi i na Bliskom istoku jer je Nemačka reči potkrepila konkretnim delima i jer je ljude koji su se našli u nevolji pustila da uđu u zemlju.

Odnos Nemaca prema izbeglicama se takođe promenio. Nakon početnog talasa euforije i spremnosti na pomoć, usledilo je svojevrsno otrežnjenje. Incidenti u novogodišnjoj noći u Kelnu, islamistički motivisani napadi u Anzbachu i Vircburgu raširili su među Nemcima strah od islamističkog terora iako su oba atentatora došla mnogo pre otvaranja granice u septembru 2015. i iako je među nasilnicima u Kelnu bilo najmanje onih koji su kao izbeglice stigli u Nemačku.

Danas, međutim, znamo i to da su islamisti koristili nekontrolisani priliv izbeglica za ulazak. Ali s druge strane, da su granice ostale zatvorene, stotine hiljada ljudi u nuždi bile bi ostavljene na cedilu.

Bez obzira na nesigurnost koja se širi u nemačkom društvu, Nemci su još uvek spremni da pomognu. Oni pomažu gde mogu: podučavaju izbegličku decu jeziku, primaju maloletnike u svoje domove, pomažu novim sugrađanima u traženju posla. Bez ovog velikog volonterskog angažmana hiljada građana mnogo toga ne bi bilo tako dobro organizovano kako jeste. U Nemačkoj nijedna izbeglica nije morala da spava na ulici. Većini izbeglica u Nemačkoj je danas bolje nego što im je bilo. Na ovaj velikodušni gest prihvatanja ljudi u nevolji Nemačka s pravom može da gleda kao na uspeh. Ali Nemačka se tek nalazi pred pravim izazovima. Društvo koje je prihvatilo toliko pridošlica mora da sprovede mnoge mere kako bi se deca integrisala u škole, a odrasli u tržište rada. Sve to košta i raspiruje rasprave motivisane zavišću koje mogu ugroziti socijalni mir.

Istovremeno izbeglička kriza može biti šansa da se sopstvene vrednosti zastupaju samouverenije nego što do sada. Mora biti po sebi razumljivo da sve izbeglice koje žele da ostanu moraju naučiti nemački, poštovati vrednosti slobodnog demokratskog društva, prihvatiti Ustav kao važniji od Biblije, Kurana ili drugih svetih pisama i poštovati ravnopravnost muškaraca i žena. Kršenja zakona moraju biti odmah kažnjavana, a deportacije migranata koji su počinili krivična dela sprovođene mnogo brže nego do sada.

Da, izbeglička kriza je Nemce izvukla iz njihove zone komfora i zahteva puno od njih. Stavlja ih pred nove izazove i istovremeno stvara nove šanse. Dobra vest je da u raznolikosti kultura leži veliki potencijal, ako se uspe izbeglicama pokazati da pripadaju društvu u koje su došli. Onda će se one i u njemu pozitivno angažovati. Već samo novac koji izbeglice šalju u svoje domovine veći je od onoga što Nemačka plaća za razvojnu pomoć. Ako Nemci ne budu gledali na izbeglice kao na problem već budu gledali na ovu situaciju realno, ako budu shvatili da solidarnost s ljudima u nevolji može ojačati zajednicu, onda ćemo, osvrćući se unatrag, jednom moći da kažemo: baš je dobro što se Nemačka promenila!