Da bih mogao da se nazovem vojnikom, tako sam tada mislio, morao sam da se borim. Inače sam isto tako mogao da se pridružim pejntbol klubu.

Tek tako? Kao i pre dve godine, kada smo se sreli u Prištini, Bartecko u svojoj knjizi opisuje da je u jugoslovensku klanicu otišao naprosto jer je vojnik. A vojnici se bore. Knjiga „Miris rata – pouke iz borbe“ prvo je objavljena na engleskom i albanskom, sada se pojavilo nemačko izdanje, za koju sedmicu će biti dostupna i na hrvatskom. U toj kratkoj ispovesti Bartecko opisuje život borca na balkanskim ratištima i kako se tamo uopšte našao.

Odlučio sam da se borim kod Hrvata, ali sam jednako mogao da zamislim da se prijavim u bosansku vojsku. Bilo mi je svejedno koja će od dve armije na kraju biti. Ali nisam hteo da idem kod Srba – zar oni nisu bili loši momci?

Bartecko još uvek živi na Kosovu. Rođen je 1970. u Virselenu na krajnjem zapadu Nemačke i već se kao tinejdžer prijavio u Bundesver. Njegovo objašnjenje za napuštanje nemačke armije – šta će u vojsci koja se ne bori te liči na pejntbol klub? – ostavlja prostora za sumnju.

Kako smo već pisali, odgovori nemačke Savezne vlade na upit poslanika Levice iz 2001. godine otkrivaju da je „R.B.“ otpušten iz Bundesvera na osnovu člana 55 (5) Zakona o vojnicima. Na osnovu tog člana iz vojske bivaju najureni samo oni koji „povrede svoje službene obaveze“ ili ako bi njihov ostanak u službi „ozbiljno ugrozio vojni red ili ugled Bundesvera“.

Isti dokument je otkrio da nemačka Vlada ima saznanja o stotinak nemačkih dobrovoljaca koji su se borili na hrvatskoj strani – uglavnom desničarski ekstremisti. Nacista? Nikako, kaže Bartecko, njih se gadi. „Kod mene se naprosto radilo o potrazi za avanturom. Drugi su možda imali probleme – sa policijom, ženom, porodicom… Bilo je i turista koji su mislili da je kul da provedu jednu sedmicu na frontu.“

Uvek je problem, priča on za DW, sa naknadnom pameću objašnjavati razloge. „Tu čovek zna da postane neiskren, priča da se samo borio za slobodu Hrvatske ili Kosova. To je naravno budalaština“, kaže Bartecko o tome kako je završio u Hrvatskom vijeću obrane (HVO) i kasnije Oslobodilačkoj vojsci Kosova (UČK).

Kao iz „Pobesnelog Maksa“

Njega kao da neki vrag tera da opisuje kako je to bilo, od pakla Mostara do Vučitrna. Ali bez velikih geopolitičkih zaključaka ili moralisanja – Bartecko naprosto hoće da opiše svakodnevicu borca. To već godinama radi na portalu Quora gde neke njegove objave dostignu i milionsku publiku. Kao i sada u knjizi, opisuje kako u ratu prati zube i dupe kad nema dovoljno vode, zašto su cigarete zgodno sredstvo plaćanja i kako se postavljaju smrtonosne zasede. Ili kako izaći na kraj sa strahovima, kako ne poludeti.

Sledećeg jutra sam se lagano budio, niko nije pucao, sunce je spolja sijalo u podrum i pomislio sam: „Kako lepo jutro!“ Polako mi je u svest doprlo gde se zapravo nalazim i sledeća misao je bila: „Sranje!“ (…) Pred borbu: Možeš samo određeni broj puta da očistiš oružje, a želudac možeš ispovraćati samo jednom.

Piše recimo o napetosti koja vlada kada iza okuke brunda nešto što zvuči kao srpski tenk. Jednom je na Kosovu tako jako brundalo da je mislio da to ne može biti T-55 nego opasniji M-84. Iza krivine je međutim izašao „oklopni“ traktor, na koji su naprosto zašvajsovane čelične ploče. Kao u „Pobesnelom Maksu“, piše Bartecko.

Postao je specijalista za eksploziv. Tehnički prosta stvar, ali treba znati gde se klopka postavlja. Jednom su od mine koju je njegova jedinica postavila stradali albanski civili. Nije bio potresen. „Kada bi se nešto slično desilo danas, verovatno bih drugačije reagovao“, kaže. „Rat otupljuje osećanja. Ne samo kod vojnika već i kod civila. Čovek se brzo na sve navikne.“

Rat nije tako uzvišen

Biće razočaran čitalac koji očekuje dokumentarnu knjigu. Kod Bartecka je sve „jednog dana“, u „jednom gradu“ sa „jednim saborcem“. Knjižica je više zbornik anegdotskih epizoda i saveta, gde se Bartecko ukazuje kao hibrid gerilskog taktičara, amaterskog psihologa i motivacionog govornika. „Toliko se gluposti priča (o ratu). Knjigu sam osmislio kako bi se suprotstavila turbopatriotskoj mitologizaciji.“

Idu mu na živce kaste veterana u Hrvatskoj i na Kosovu koji bi da kanonizuju rat. Da ga predstave kao svetinju gde je svaki vojnik sve vreme mislio na uzvišeni cilj. I onda se pojavljuje Bartecko koji priča o tome da su mnogi njegovi ratni drugovi zaradili psihičke traume koje su tabu. Ili da su mnoge dane na frontu proveli onesvešćeni od alkohola. „Kao vojnici nismo baš svakog dana mislili na oslobađanje zemlje. To nije vojnička svakodnevica“, kaže on. I to mu je važno.

Nažalost u „Mirisu rata“ Bartecko prećutkuje štošta gde bi njegovo svedočanstvo iz prve ili druge ruke moglo biti dragoceno. Dok tu i tamo pominje grozomorne srpske zločine, paljenje albanskih sela i teror nad civilima (opet ne dokumentaristički), od hrvatskih ili albanskih zločina u knjizi nema ni traga. „Nisam video zločine, što ne znači da ih nije bilo“, kaže on za DW. „Strancima na ratištu se ne pričaju takve stvari.“

Pre dve godine je za DW ispričao da u glavi ima brojku koliko je ljudi ubio. Kaže, bilo je razmene vatre sa nekoliko metara razdaljine. Ali tu brojku iz glave i dalje ne želi da kaže, to mu je neukusno. „Uostalom nisam proveravao da li su stvarno mrtvi. To mogu da znam samo kod svojih ljudi koje smo sahranili.“

Knjiga se završava u junu 1999, sa krajem bombardovanja NATO. Opet šteta, jer nepune dve godine kasnije će Barteckov život poprimiti sudbonosni zaokret – postaće poznat, o njemu će veliki članak napisati i Špigel.

Bila je sreda, 18. april 2001. Oko 14:55 je u prizemlju napuštene kuće u centru Prištine detonirana bomba – baš kada je prolazio automobil sa službenicima Pasoškog odeljenja Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa Unmikom. Pukovnik MUP Aleksandar Petrović je ubijen, četvoro ljudi u kolima povređeno. Nedugo potom je Roland Bartecko uhapšen.

Prvo je zbog ubistva, pokušaja ubistva i terorizma osuđen na 23 godine zatvora pred Međunarodnim okružnim sudom u Prištini, uz učešće i nemačkih sudija, prema jugoslovenskom zakonu. Kazna je smanjena na 20 godina, a od 2015. je Bartecko na uslovnoj slobodi. Ni na suđenju ni u intervjuima nije priznao zločin. Tvrdi da je sve zavera Unmnika protiv njega, zaslužnog gerilca UČK.

Drugi život u Prištini

Vreme u nekoliko kosovskih zatvora je Bartecko pak iskoristio da diplomira pravo. Njegova supruga, kosovska Albanka, imala je strpljenja da ga čeka. Zato je danas još u Prištini, perfektno govori albanski, gostuje na televizijama, radi kao pravnik u jednoj produkcijskoj kući koja pravi televizijske serije. Dobro mu je za sada tamo, kaže, kosovsko pivo nije loše.

Nerviraju ga svi koji su iz uniforme uskočili u fotelje i, eno ih, i danas gospodare Kosovom. Tamo im nije mesto, kaže. „Pokušali su da unovče svoju slavu. To im izgleda nije bilo dovoljno, hteli su više. I tako su ušli u politiku.“

Bartecku su tragikomični i svi ti spiskovi „ratnih veterana“ UČK. Njihov broj je prevalio 40.000 iako se i na suđenjima u Hagu govorilo o par hiljada boraca. „Ne verujem ni da nas je bilo 5.000. Gde su svi ti ostali bili? To je sve izborna kampanja. Ljudi koji nisu bili u ratu registruju se kao veterani, dobijaju malu penziju, a zauzvrat moraju da izaberu ispravnu partiju.“

Posle jugoslovenske klanice nikla je generacija takozvanih pasa rata, ljudi koji osim oružja ništa više ne znaju i ništa više neće, na bojištima širom sveta ratuju za novac. Čuje se povremeno o Hrvatima u Legiji stranaca, Srbima u Donbasu, Albancima i Bošnjacima u Islamskoj državi. Dok njegovi nekadašnji saborci i neprijatelji još uvek negde pucaju, Bartecko, čovek koji je kao mladić pojurio daleko od kuće da bi pucao, mirno živi u Prištini.

Da nije to pomalo kao u pejntbol klubu? Da li ga je, od kada je izašao iz zatvora, stomak vukao negde da još jednom bude u rovu? „Ne, prestar sam ja za to. To poglavlje je zatvoreno.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android