Zatvaranje granica? Opasavanje žicom oštrom poput žileta? Tako nešto ne dolazi u obzir, ponavlja srpski premijer Aleksandar Vučić već mesecima. Jednom je rekao – „ni ako padaju ćuskije“. Svega je par meseci prošlo od kada se Vučić čak ljutio na neevropsko ponašanje Evrope, a severnom susedu Mađarskoj ironično poručio da još samo treba da pusti struju kroz svoju graničnu ogradu. Govorio je je Vučić velike reči, lepe i humane, o moralnoj obavezi cele Evrope, o srpskom gostoprimstvu, hteo je čak da primi deo izbeglica prema predlogu Angele Merkel o raspodeli. Posetio je namernike s Bliskog istoka i Afrike u parku kod beogradske autobuske stanice i lično im obećao da malena i ponosna Srbija neće pred njima zatvarati vrata.

Ti nadahnuti trenuci Aleksandra Vučića – prema nekim anketama, tada mu je popularnost dostigla maksimum – danas deluju kao pluskvamperfekat. Od tada su još stotine hiljada prošle Srbijom ka Zapadu, granične ograde postale su mejnstrim, a čak i nemačka kancelarka govori o potrebi da se broj došljaka smanji „osetno i održivo“. Vučiću nije trebalo dugo da shvati poruku. I dalje doduše istrajava na tome da se nikakve ograde neće dizati, ali dodaje da će Srbija „znati da zaštiti svoje granice“ i da neće postati okupljalište za migrante. „Tesno sarađujemo sa Nemačkom i sa ostalim evropskim zemljama, učinićemo ono što bude evropska odluka“, rekao je Vučić prošle sedmice za Bi-Bi-Si. „Ako nam kažu da se granice zatvaraju, mi ćemo ih zatvoriti, čak iako ja ne mislim da je to najbolje rešenje.“

Zaokret

Beogradski sociolog i politički analitičar Milan Nikolić ima razumevanja za zaokret u retorici i namerama srpskog premijera. „Slepa doslednost postoji samo u dečijim igricama. Suludo je govoriti o moralnim načelima jer i ona se menjaju s kvantitetom. Jedno je da li govorimo o pet hiljada ili pet miliona izbeglica, koliko ih ima u Turskoj i drugim sirijskim susedima“, kaže Nikolić za DW. Osim toga, Srbija je zavisna od susednih zemalja pa i ne mora nešto preterano da pametuje, već da sledi politiku koju drugi kreiraju. „Srbija je okružena: severozapadno od nje se zatvaraju granice, južno počinju da se zatvaraju granice. To je izgleda odluka EU koja i jeste cilj izbegličkog stampeda. Srbija ne mora da diže zidove – zidove će dizati drugi“, kaže Nikolić, misleći na Makedoniju koja ovih dana dvostrukom žičanom ogradom zatvara ključnih 37 kilometara granice s Grčkom.

Granične ograde bi za Srbiju i praktično bile nemoguće jer zemlja ima osam suseda. Osim toga, jedna od alternativnih izbegličkih ili krijumčarskih ruta mogla bi da vodi iz Albanije ili Makedonije, preko Kosova. A građenje nekakve žice ili vidna kontrola granice s Kosovom, za srpsku političku elitu bile bi ravne priznanju nezavisnosti.

Vučić zato radije prati signale iz Berlina. Njegovo svakovrsno isticanje izuzetnosti Angele Merkel ili pozivanje na protestantsku radnu etiku, već su postali standardna šala retkih komičara i karikaturista koji s Vučićem smeju da se šale. Nedavno je najveća nemačka novinska agencija dpa proglasila Vučića „najvećim fanom“ Angele Merkel. „Vučić pokazuje divljenje prema kancelarki Merkel na svakom koraku, toliko da se to sada prenelo i na druge članove vlade, pa skoro da ne prođe intervju ministra ili kakvog činovnika u kojem se ne potegne konačni argument – pozivanje na vrhovni i bezgrešni autoritet Angele Merkel“, primećuje Marko Prelević, odgovorni urednik Nedeljnika. U razgovoru za DW on prognozira da će Beograd i u izbegličkoj krizi slepo pratiti politiku Berlina po sistemu – ako nešto radi Merkelova, zašto ne bismo i mi.

Prelević deli stav da beogradska vlada ipak nije najbolja adresa za pritužbe na nedostatak izbegličke politike u EU. Teško se mnogo šta može zameriti Srbiji dok se većina evropskih država pravi da nema ništa s krizom, dok se s najviših mesta u Varšavi ili Bratislavi potpiruju predsrasude prema muslimanima. „Ali dođavola, bilo bi sjajno kada bi bilo drugačije. Kada bi Srbija, kao nedavno Kanada Džastina Tridoa, kao doskoro Nemačka Angele Merkel, postala taj moralni svetionik u sve tešnjoj bari država koje otvoreno pokazuju neprijateljstvo prema došljacima. Zamislite kakav bi to bio PR za ovu zemlju – bolji od svakog trofeja koji podigne Novak Đoković – kada bi Srbija otvorila vrata svim nesrećnicima iz bliskoistočnih i drugih sukoba! Ionako imamo svakodnevno kukumavčenje zbog odliva mozgova i nestanka gradova“, kaže urednik Nedeljnika.

Odlikaš

Pragmatičnost Vučićeve vlasti u odnosima s Nemačkom ima i svoje oportune razloge – podrška onih iz Evrope bila je i ostala čvrsta valuta na srpskoj partijskoj sceni. Pri tome bivši radikalni nacionalista Vučić, ne propušta nijednu priliku da požnje pohvale iz EU. Najviše je do sada hvaljen jer sprovodi takozvane bolne reforme, dok su neki nemački političari otvoreno priznavali da Vučić uživa kosovski bonus jer njegovi sporazumi s Prištinom relaksiraju odnose i vode konačnom priznanju nezavisnosti. I u izbegličkoj krizi bi Vučić želeo da zadrži imidž tipa koji jednostavno isporučuje dogovoreno.

Početkom sedmice je tako u vizitu Beogradu stigao mladi austrijski šef diplomatije Sebastijan Kurc. Govorilo se o kočenju izbegličkog talasa. Svog domaćina Vučića je Kurc nazvao „garantom reformi“ i „stubom stabilnosti u regionu“. I naravno da su to srpski mediji odreda preneli kao ogromnu vest. Posebno im je značajno delovalo što je Kurc to napisao na Tviteru, na srpskom pa još na ćirilici.

„Ako pogledate naslovne strane tabloida, ne prođe dan, a da se ne pojave teze koje živopisno i velikim slovima slave to što Vučića poštuje Evropa – i, jednakim intenzitetom, što ga poštuje Rusija“, ukazuje Prelević. „Odatle i ono beskrajno insistiranje premijera Vučića na sintagmi moj prijatelj, koju koristi za svakog evropskog ili belosvetskog političara koji se zatekne u okolini Palate Srbija.“

Milan Nikolić podseća da je „Vučić već dobio razne pohvale jer pažljivo osluškuje signale iz Brisela i Berlina“. Pohvale iz EU su važne, kaže ovaj analitičar, jer je ulazak u EU cilj svake vlasti u poslednjih 16 godina i jer je ubedljiva većina opredeljenih građana za pridruživanje EU. „To je naprosto jedina realna opcija za Srbiju“, smatra Nikolić.

U tumačenju novog odnosa srpske vlasti prema izbegličkom pitanju ne treba zanemariti ni raspoloženje u građanstvu. Vidljiva većina građana pokazala se humano prema nesrećnicima s Bliskog istoka – Srbija je uostalom jedina zemlja izbegličke rute koja je imala priliku da vidi desetine hiljada izbeglica usred svog glavnog grada. S druge strane, sve je više poljske i slovačke retorike, desničarskih teorija zavere, priče o maskiranim teroristima, muslimanskim zavojevačima i silovateljima. „Raspoloženje se može promeniti u milisekundi“, pribojava se Prelević. „Lako se možemo prometnuti u čuvare nečasti Evrope, u pse koji će biti zaduženi da čuvaju njene granice. Tada će biti dovoljan i samo jedan, i onaj najmanji nedokazani incident, pa da se izbeglice od nevoljnika pretvore u teroriste i zločince.“