Vladajuća koalicija u Berlinu priredila je u utorak (29. oktobar) dve predstave, na dve bine. Ali, ostalo je jedno pitanje: kako to može da pomogne nemačkoj ekonomiji da stane na noge u drugoj godini recesije?

U zgradi Rajhstaga prepodne su poslanici Liberala – koji, uz Socijaldemokrate i Zelene čine vladajuću „semafor“ koaliciju – primili predstavnike industrijskih i trgovačkih komora, zanatlija, poslodavaca, porodičnih firmi… Pričalo se navodno o svim mukama, rastu cene energenata, poreskom opterećenju, manjku stručne radne snage.

Posle svega sat vremena izašlo se pred novinare. To bi moglo da znači da se i nije iscrpno debatovalo o svim temama.

Završne izjave sa svih strana delovale su kao pripremljene unapred – mora se podići konkurentnost privrednika, država mora da poboljša uslove.

Prvi čovek udruženja poslodavaca Rajner Dulger je makar imao poruku za sve koji nagađaju da bi se vladajuća koalicija mogla raspasti. „Ko preuzme odgovornost da upravlja, taj onda ima obavezu da upravlja.“

To se izgleda svidelo Kristijanu Lindneru, šefu Liberala i ministru finansija, koji je tu frazu ponovio, pričao o „jeseni odluka“, ali nije rekao na kakve odluke misli.

Na kraju, političari i privrednici su saslušali jedni druge, i to je nešto. No, možda je još važnije što je taj skup Liberala ukrao šou drugoj priredbi, onoj koju je organizovao savezni kancelar.

Muke automobilske industrije

Popodne su, naime, pred Kancleramt u Berlinu dojezdile limuzine sa šefovima nemačke auto-industrije, osim toga ljudi koji vode industriju, sindikalci. Radilo se o „zemljotresu“ u Folksvagenu koji je najavio ukidanje desetina hiljada radnih mesta u Nemačkoj.

I drugi proizvođači imaju probleme s obrtom. Imaju, navodno, previše ljudi i kapaciteta, a više ne prodaju toliko automobila. Skupi su im energenti, davi ih kineska konkurencija.

Nemaju svi ti problemi veze s politikom, baš kod Folksvagena kritičari kažu da su stvar dovde dovele greške uprave. Ali, u automobilskoj branši misle da je politika samo zaoštrila probleme. Cena struje je visoka, subvencije za kupce električnih automobila ukinute, mreža punjača još praznjikava.

Ni Savezna vlada nije zadovoljna kako ide taj prelazak na elektromobilnost.

Iz hemijske industrije isto loše vesti. Neka radna mesta se iz Nemačke sele u Sjedinjene Države. Mnogi se pitaju da li se uopšte u Nemačkoj isplati poslovati.

Ćutljivi Šolc

Kancelar Olaf Šolc rekao je da želi da „sluša“ šta prvaci industrije imaju da kažu i to je bila neka vrsta priznanja da se bogzna kakvi zaključci ne mogu očekivati.

A kako bi i mogli kad za stolom nije bio ni pomenuti ministar finansija Lindner, ni ministar ekonomije Robert Habek iz stranke Zelenih?

Kabinet kancelara se poneo pomalo zaverenički, pošto medijima nije želeo da dostavi čak ni spisak učesnika u razgovorima, a kamoli da sazove konferenciju za novinare. Deluje da je i Šolcu dojadilo da glumi mirotvorca između Lindnera i Habeka koji su u stalnom klinču, posebno oko ekonomske politike.

Može biti da ovakvi sastanci spadaju u rutinu jednog kancelara, ali sada publika, to jest građani, očekuju jasne reči i plan. Stoga ćutanje kancelara ostavlja prostor za nagađanja u koja su se upustili i novinari, ali ne samo oni.

Razume se, reakcije opozicije bile su baš u tom pravcu. Šef Demohrišćana Fridrih Merc je opisao održavanje dve runde razgovora u istom danu kao „vrtić“. Njegov partijski drugar, premijer Severne Rajne-Vestfalije Hendrik Vist, poručio je vladajućoj koaliciji da se lepo raziđe i pusti druge da vladaju, kad već ne može da se dogovori o ekonomskoj politici.

Mala i srednja preduzeća, trgovinske komore – svi redom takođe traže zajednički privredni koncept.

Koalicija jedva

No, poslednjih dana je kristalno jasno koliko partije nemačke vladajuće koalicije imaju različite predodžbe. Zeleni ministar Habek izneo je ideju da država daje premije za investicije, a to nije prethodno dogovorio sa Šolcom i Lindnerom. Ovaj drugi se naježi kad čuje da treba da se dele bilo kakve pare iz budžeta.

Lindener je, razume se, javno demontirao Habeka. Rekao je da je ideja bezveze i da se ne može priuštiti te da, uostalom, takva pomoć države privatnoj ekonomiji nije dozvoljena propisima EU, jer remeti tržište.

Koliko god da je dupli program izazvao zbunjenosti, moguće da će imati i nastavak. U novembru su poslednje konsultacije o budžetu za iduću godinu. Tada će se pokazati da li je „semafor“ koalicija kadra za kompromise. Trenutno u budžetu zjapi rupa koja se meri milijardama i neko će morati da štedi.

Ali, čak i ako se rupa zapuši, teško da će biti para za smanjenje cene električne energije koje hoće privreda. Teško da će Liberali pristati i na predlog Socijaldemokrata da se očuva stabilni nivo penzija uz veća državna davanja.

„Semafor“ je još na okupu. Možda jer bi sve tri partije drastično pale ako bi sada išle na nove izbore.

Ako ipak reše da se raziđu, što je u Nemačkoj iznimno redak slučaj, onda će se ove dve predstave krajem oktobara pamtiti kao drama koja je zapečatila sudbinu koalicije.