Termin „akcioni plan“ uvek zvuči tako lepo, kao da garantuje brz i efikasan uspeh. Međutim, kada se radi o novim, petim pregovorima između Evropske unije i Afrike, iza toga se kriju prilično dobro poznati, tvrdi procesi. Održe se sastanci, istaknu se problemi, postigne se dogovor u relativno neodređenim formulacijama i – na kraju se rešenju možda primakne za jedan metar. U odnosima između Evrope i afričkih država napreduje se brzinom puža u narkoznom stanju.

Evropa iznela svoj predlog dogovora

Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker rekao je da se želi da se izgrade mostovi između kontinenata. Ako bi ti mostovi bili prozirni, onda bi se više radilo o tome da oni budu manje prolazni. U principu, na stolu se nalazio jednostavan dogovor: Evropa daje novac za obrazovanje, infrastrukturu i druge projekte, a Afrikanci se zauzvrat obavezuju da će sprečiti izbeglice na njihovom putu ka severu. Pri tom je pred vladama siromašnih zemalja dilema: da li je unosnije ne zaustavljati izbeglice pa da još izvestan broj radnika iz bogate Evrope šalje novac kućama, ili se dobija više ako se evropskim sredstvima podstaknu obrazovni i drugi projekta a za zauzvrat pobede krijumčarske bande i prihvate potražioci azila koji su odbijeni u Evropi?

Za Evropljane je jedna od najvažnijih pregovaračkih tačaka bila: da li napokon možemo da vratimo kućama više tzv. ekonomskih izbeglica? To još ne znači da će uskoro za Ganu, Čad ili Niger poleteti avioni puni ljudi čiji su zahtevi za azil odbijeni. Međutim, evropske zemlje nadaju se postepenom ubrzanju. Kao nagradu, partneri u razgovorima žele više legalnih mogućnosti za afričke kandidate na evropskom tržištu rada. To kod zemalja članica EU uopšte ne izaziva oduševljenje: niko svoje tržište rada ne bi rado da otvori za Afrikance, a onih par stipendija za studente i olakšice za naučnike smatra se za normalan ustupak.

Investicije u zajedničku budućnost

Evropa u principu želi da Afrika svoje probleme reši kod svoje kuće. I to po mogućnosti što pre, jer se mnogi ježe od izgleda za budućnost. Zbog naglog porasta nataliteta, posledica promene klime, šokirajuće loših političkih lidera, trajnog siromaštva, nerešenih etničkih i političkih konflikta, uskoro bi milioni Afrikanaca mogli da krenu ka Severu.

Vremenski okvir u kojem Evropljani mogu još nešto da preduzmu kako bi zaustavili takav razvoj, veoma je kratak. To su sada u najmanju ruku razumeli. Oni moraju da nastave da se intenzivno i konsekventno bave zemljama pogođenim krizama, zemljama kojima upravljaju diktatori i koje iskorišćavaju njihove sopstvene elite. A to znači da je potrebno da se svakih šest meseci održava samit. Pri tom princip „usluga za uslugu“ nije pogrešan. Poslednja je šansa za Evropljane da počnu da posluju sa afričkim zemljama kako bi oblikovali zajedničku budućnost, umesto da pasivno čekaju da u dogledno vreme kod južnog komšije dođe do katastrofe.