Dug je bio put Karad O'Donovan do sna o Olimpijskim igrama. Nakon dvadeset godina u kikboksu, nakon evropskih i svetskih titula, pre četiri godine je počela da se bavi karateom koji, za razliku od kikboksa, postaje olimpijski sport u Tokiju. Ova Irkinja je naprosto probala da promeni sport i uspela. Onda je došla korona.

O'Donovan je gurala dalje, namučena povredama i hroničnom upalom crevnog trakta, ali protiv korone nije mogla. Karate je kontaktni sport u hali - najgora moguća kombinacija.

"Ograničenja za dvoranske sportove u Irskoj su verovatno bila među najstrožim u svetu", kaže ona za DW.

Prošlog proleća nije mogla uopšte da trenira, a onda je mogla, ali sama. Bez sparinga, bez mečeva, bez teretane koja je takođe bila zatvorena.

"Sva takmičenja u karateu su u Irskoj zabranjena od marta prošle godine i još nisu počela", priča nam O'Donovan. Nema izuzetka za vrhunske sportiste. Međunarodni kvalifikacioni turniri su odlagani ili otkazivani.

Ova karatistkinja je ljuta i frustrirana, posebno jer su iz Olimpijskog komiteta njene zemlje stizale poruke da se od sportista očekuje da se ipak nekako spreme i kvalifikuju za Tokio.

"Možda su bolje podržavali sportove bez kontakta ili sportove na otvorenom, ali karate su sasvim zanemarili."

Teško do forme

Mnogo je sportista propatilo na sličan način. Lokdauni su ih terali da se dovijaju u sopstvenim kućama i dvorištima, dok su tereni i hale bili pod ključem. Brojni pripremni i kvalifikacioni turniri i mečevi pomerani su u zadnji čas.

Od dostizanja optimalne forme tu često nema ništa. Kako kaže profesor Vilhelm Bloh, šef Instituta za sportsku medicinu u Visokoj sportskoj školi u Kelnu, čim je neka pauza duža od dve sedmice, sportisti treba onoliko vremena treninga kolika je bila pauza ne bi li se vratio u formu. "Posebno mišići, ali i mikrovaskularni krvotok trebaju vremena da se opet priviknu", kaže Bloh za DW.

Tokom pandemije su mnoge atlete, posebno iz Južne Amerike, izgubile svoje bližnje. U vreme virusa i psihoze, Olimpijske igre su postale tek mutna daleka predstava. Uz sve to, sportisti dobro znaju da mnogi Japanci ne žele te igre kod njih u zemlji.

I među sportistima je bilo obolelih od korone. Štefi Krigerštajn (slika gore), nemačka takmičarka u kanuu, u decembru se samo zalečila, te je u januaru napustila trening-kamp i otkazala učešće na Igrama. Njena zapremina pluća znatno se smanjila zbog bolesti.

Čak i onima koji su u Tokiju virus može da pomrsi račune. Srpski veslač Miloš Vasić bio je pozitivan na koronu te su svi morali u karantin, umesto da se tri sedmice na licu mesta spremaju. To je već treća delegacija koju je slična stvar snašla.

Pandemija je nanovo pokazala kolike su razlike u finansijskim mogućnostima između raznih zemalja, ali i raznih sportskih disciplina. Neki iz Južne Amerike ili Indije, gde je virus posebno divljao, mogli su da priušte da prebace pripreme u Severnu Ameriku ili Evropu. Za indijske kriketaše napravljen je takozvani mehur (bubble), karantin u kojem mogu da treniraju. To je skupa stvar koju ne mogu da plate svi.

Show must go on

Možda bi se moglo reći da pripreme za sportska takmičenja nikada nisu fer, da su mogućnosti uvek različite, ali korona je dodatno produbila jaz, kaže karatistkinja O'Donovan. "Nema nimalo pravde u pripremama sportista za ove Igre. Svaka zemlja je u različitoj meri podržavala sportiste i mislim da ćemo dokaz toga videti u rezultatima."

Ona sama je na kraju rešila da propusti Igre. Kaže, bila bi dovoljno dobra da se tamo pojavi, ali ne da se bori za zlato što joj je bio cilj. I povrede su učinile svoje.

O'Donovan, koja se angažuje i u udruženju sportista Global Athlete, optužuje Međunarodni olimpijski komitet da nije obezbedio fer nadmetanja u okviru kvalifikacija. "U mnogim sportovima toga nije bilo. Mislim da je njima svejedno ko se kvalifikuje, samo da sportisti budu tamo i da se nastavi šou."

Kivna je i jer Olimpijski komitet nije preuzeo nikakvo osiguranje na sebe. Umesto toga, sportisti su morali da potpišu da putuju na sopstveni rizik i da neće imati nikakva potraživanja od organizatora u slučaju zaraze.

"Poslednje godine su mi stvarno pokazale šta su Olimpijske igre postale - nešto što se udaljilo od svojih vrednosti poput prijateljstva, poštovanja i izuzetnosti", zaključuje O'Donovan.

"Za mene zato zlatna medalja u Tokiju manje vredi. Pa ipak, diviću se atletama koje budu izdržale i na kraju se popnu na najviši stepenik. Dug je put dotle."

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu