To što Rusija neće učestvovati na samitu G7 u Elmau predstojeće nedelje, izazvalo je brojne prepirke. Predsednik Odbora za istok nemačke ekonomije Ekard Kordes, govori o propuštenoj šansi: „Susret G7 plus Rusija mogao bi da doprinese pronalaženju rešenja za krizu“. Slično smatra i Folker Pertes, direktor Fondacije za nauku i politiku koju finansira nemačka Vlada: „U situaciji smo da će G7 razgovarati o osmoj (zemlji), umesto da osam važnih sila međusobno razgovaraju o svetu.“

Kancelarka Merkel i ministar spoljnih poslova Štajnmajer požurili su da zagarantuju da „sve dok Rusija ne prizna osnovne vrednosti međunarodnog prava i ne bude delovala na osnovu njih“, povratak na format G8 nije zamisliv. Istovremeno, Štajnmajer je naglasio da vrata ostaju otvorena: „Ubeđen sam da bismo poboljšali uslove za međunarodnu saradnju, ukoliko bi se Rusija vratila u G8.“

Ipak, Štajnmajerovo uverenje bazira se na iluziji. Povratak na G8 bi globalno rešenje problema poboljšao samo marginalno. To bi promenilo funkciju G8 u forum za probleme koje je Rusija prouzrokovala u svom susedstvu. Ali G8 nije zamišljen s tim ciljem – za to već postoje odgovarajuća tela: od OEBS-a do Saveta bezbednosti. G8 je neodgovarajući okvir za to da se Rusiji podilazi da je velika sila. Kao proširenje G7, G8 bi trebalo mnogo više da se posveti globalnim pitanjima kao što su finansijska stabilnost, razvojna politika, zdravstvo, kao i klimatske promene. Ipak, za te teme je i G8 suviše mali. Svaki format bez Kine i Indije, koje zajedno imaju više od trećine svetskog stanovništva, u današnje vreme isključuje mogućnost da forum bude efikasan za pronalazak rešenja.

Demokratski klub

Istovremeno, povratak na G8 potkopao bi jedinu i osnovnu svrhu koju G7 danas još može da ispuni: on bi trebalo da pomogne da se koordinira politikom između liberalnih demokratija i da se razvijaju strategije. Nemačka kancelarka Merkel je konkretno objasnila šta je smisao te grupe: „G7 su sedam demokratskih nacija, koje povezuje zalaganje za slobodu i ljudska prava“. Rusija tu ne spada čak i ukoliko bi prestala da anektira teritorije i šalje svoje trupe u građanske ratove u susedne zemlje. Sa Rusijom kao jedinim neliberalnim članom za stolom, ne bi više bila moguća efektivna koordinacija među demokratijama koje isto razmišljaju. To bi bio veliki gubitak.

Vremena u kojima su države G7 mogle da umišljaju da su jedine koje upravljaju svetom, odavno su prošla. Koordinacija između liberalnih demokratija dobija na važnosti s obzirom na konkurenciju za globalni poredak i nova udruživanja poput BRIKS-a ili Šangajske organizacije za kooperaciju. Pri tom nije reč o izgradnji fronta pod motom „Zapad protiv ostatka (sveta)“. Liberalne vrednosti koje dele članovi G7 će u globalnom poretku dugoročno igrati ulogu samo ako se demokratije budu za to koncentrisano angažovale i ako svoje postupke budu koordinirale.

Ideje iz prošlih vremena

Čak i bez Rusije, G7 su poslednjih godina zakazale. To pokazuje i poslednji primer Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB). Lideri G7 su propustili da se međusobno usaglase kada je reč o toj kineskoj inicijativi. Rezultat je bio neprijatan niz unilateralnih pristupa Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Italije, dok su Japan i SAD u početku ostale sa strane. Ako bi vođstvo G7 investiralo onoliko u političku koherenciju kao što investira u spektakl oko samita poput ovog u Elmau, to bi moglo da bude sprečeno i to uprkos različitim interesima. U tom pogledu fokus G7 u narednim godinama ne bi trebalo da bude to da li će Rusija moći da se vrati ako odustane od izgreda.

Ipak, šta bi G7 trebalo da učini ako se Rusija, nasuprot svim uverenjima, razvije u liberalnu demokratiju? Koliko god da bi to bio razlog za radost, to manje bi to bio povod za povratak na format G8. Ako se razmišlja o „G7 plus demokratije“, onda se to u današnje vreme ne bi trebalo raditi bez Indije, Brazila, Indonezije i Južne Afrike. G8 isključivo sa Rusijom je ideja iz davno prošlih vremena koja se mirno može pokopati.

Torsten Bener je direktor nezavisnog i neprofitnog trusta mozgova Global Public Policy Institute (GPPi) iz Berlina koji finansiraju pre svega različite fondacije, vlade i Evropska komisija.