Problem je poznat odavno, a Nemci ga zovu Dunkelflaute – mračno i tiho. To jest, nema dovoljno sunca i nema vetra.

Obnovljivi izvori energije kao što su lepi i poželjni, ali upravo sada, kad se tek primiče najkraći dan u godini, sunca jednostavno nema dovoljno za proizvodnju električne energije u hladnim zimskim danima.

Zimi u Nemačkoj i vetar može biti problem: po kopnenom delu se vuče zimska magla bez daška vetra, a na vetroparkovima Severnog mora ni zimske oluje nisu rešenje – kod previše jakog vetra i one moraju biti postavljene u stanje mirovanja.

Zato se u takvim zimskim danima više poseže za „prljavom“ energijom fosilnih termoelektrana ili nuklearkama, ali i takvi kapaciteti u Nemačkoj su smanjeni.

Drugim rečima, u trenucima „zatišja“ elektrodistributeri kupuju električnu energiju na evropskom tržištu tako da je cena električne energije mnogo nestabilnija.

To se manje tiče domaćinstava koja imaju dogovorenu dugoročnu cenu, ali je ozbiljan problem za industriju koja plaća struju po trenutnoj, tržišnoj ceni.

Kako nam objašnjava Matijas Mir iz Centra za energiju, klimu i resurse u Minhenu, takvi skokovi u ceni se dešavaju kad je manje mogućnosti proizvodnje održive energije i kad zahladi pa se moraju uključiti grejalice.

Jutro 12. decembra

Ove zime se to nije često događalo jer je zima u Nemačkoj za sada bila blaga.

Ali, kako nam kaže Konal Hjusaf, koji u briselskom institutu Brugel prati cenu energije, to se dogodilo rano ujutro 12. decembra. Još u noći je megavat-sat električne energije bio 107 evra, ali kako se približavalo jutro – i kad su se počeli uključivati uređaji i termostati po kućama, cena je eksplodirala na 936 evra.

Zakonima ponude i potražnje se cena već istog dana brzo smirila, a i dan kasnije cena je bila negde oko 115 evra za megavat-sat.

No za razliku od cene, nisu se smirili duhovi diljem Evrope: norveški ministar energetike Terje Asland izjavio je da se „razmišlja“ o prekidu energetske isporuke prema Danskoj, a list Fajnenšel tajms piše da i drugi u Norveškoj žele da „ponovo razgovaraju“ o isporuci energije Nemačkoj i Velikoj Britaniji, koji se smatraju glavnim krivcima za eksploziju cena.

I švedska ministarka energetike Eba Buš rekla je da bi bilo moguće postaviti novi podvodni dalekovod prema Nemačkoj, ali samo ako će Nemačka biti u stanju da stabilizuje svoje tržište i u takvim vrhuncima nesklada ponude i potražnje.

Jer inače to ugrožava švedske potrošače i njihov pristup jeftinoj domaćoj energiji.

Ujedinjena Evropa – barem po dalekovodima

Zapravo, ako je negde postignuto jedinstvo u Evropi, onda je to bilo na tržištu električne energije i takvo nacionalno razmišljanje je donedavno bilo nezamislivo.

„Evropsko tržište električne energije duboko je fizički međusobno povezano i institucionalno usklađeno iako je to ipak skup različitih nacionalnih distributera“, kaže Hjusaf.

Zapravo, evropska mreža je po povezanosti druga po veličini na čitavoj planeti – posle kineske.

Matijas Mir ukazuje na manje poznatu činjenicu da je zapravo svaki sedmi kilovat koji potrošimo proizveden negde drugde u Evropi.

Evropska mreža je od izuzetne važnosti i za Evropsku komisiju. Samo tako vidi manju zavisnost Evrope od uvoza, a jedino tako će biti moguće i ostvariti ciljeve „Evropskog zelenog dogovora“, to jest smanjiti za 55 odsto emisiju gasova staklene bašte do 2030. u poređenju s nivoima iz 1990, a onda i od Evrope stvoriti „klimatski neutralni kontinent“ do 2050.

U 2023. obnovljivi izvori energije bili su najveći izvor električne energije u EU. Pokrivali su 44,7 odsto potreba, što je 12 odsto više nego godinu pre.

Ipak, još uvek je važna električna energija koja će se nuditi potrošačima i bez sunca i vetra: nuklearna energija čini gotovo 23 odsto potrošnje, a ona iz termoelektrana na fosilna goriva 32 odsto.

No, baš zato što se električna energija shvata kao „čista“, uključujući i sve veći broj električnih vozila, realno je očekivati da će i potražnja za električnom energijom značajno rasti.

Procene EK govore o porastu od čak 60 odsto do 2030. godine, a golem problem su dalekovodne mreže. Njih 40 odsto je starije od četiri decenije i oni će teško izdržati povećanu potražnju i trend da građani sami proizvode energiju i nude je tržištu.

Jeftina Hrvatska, (pre)skupa Nemačka

I Evropska unija i naši sagovornici su uvereni da samo zajedničko, evropsko tržište može stabilizovati, a onda i spustiti cenu električne energije.

Konal Hjusaf ukazuje i na drastično različite cene električne energije po Evropi: trenutno je najskuplje u Nemačkoj, gde kilovat-sat košta 39,5 centi, dok je u Evropskoj uniji struja najjeftinija u Mađarskoj, sa samo 10,9 centi za kilovat-sat. U Srbiji je još malo jeftinije od toga (vidi grafiku).

Po njemu, neke zemlje „imaju sreću“ što imaju obnovljive izvore poput vetra, sunca ili hidroenergije, ali povoljna cena energije je ključna za konkurentnost čitave Evrope.

No, velike su razlike i u cenama električne energije za industriju – i posebno to smeta Švedskoj i Norveškoj, koje su po tome među najjeftinijima u Evropi (9,4 i 8,8 centi za kilovat-sat).

A Nemačka tu čak nije najskuplja na kontinentu: dok domaćinstva plaćaju 39,5 centi, industrija plaća 23,3 centa, a u Irskoj firme kilovat-sat košta 25,6 centi.

Naravno, dok ne nastupi Dunkelflaute – tada je sve moguće.