Vrlo je rašireno mišljenje da grobari ne moraju da strahuju za svoju budućnost jer će ljudi „uvek da umiru“. Ali, uspeh nekog pogrebnog preduzeća ipak zavisi od trendova i duha vremena. Institut za istraživanje javnog mnjenja „Forza“ sproveo je istraživanje o ritualima tugovanja i predubeđenjima o pogrebima. I utvrdio da postoje veoma velike razlike između toga kako ispitanici žele da pokopaju svoju rodbinu i onoga kako bi sami želeli da budu pokopani, naglašava šef instituta Joahim Košnike. „Kod sopstvenih želja u opadanju su tradicionalni oblici pogreba, kakve smo upoznali i u svom detinjstvu.“

Nešto više od polovine ljudi želi da njihova rodbina bude pokopana u mrtvačkom sanduku ili urni na groblju. A za sebe to ne želi ni polovina Nemaca. Četvrtina priželjkuje alternativni pogreb, na primer u šumi ili u moru, 14 odsto bi se složilo s tim da budu pokopani anonimno – pre svega starije osobe. Kod osoba mlađih od 30 godina to može da zamisli samo tri odsto ispitanika.


Istraživanje je naručila firma koja se specijalizovala za sahrane u šumi. Njena direktorka Petra Bah kaže da tom razlikom nije iznenađena: „Stariji ljudi su već iskusili koliko truda zahteva održavanje groba. Oni ne žele da budu teret svojoj rodbini.“

Više vremena i prostora za tugovanje

Ta firma može da bude zadovoljna rezultatima ispitivanja jer oni potvrđuju njen koncept. Ljudi žele mesto koje mogu da posete, mesto na kojem će stajati ime pokojnika – ali to ne mora da bude tradicionalno groblje. Iz studije nije jasno koliko ljudi uopšte razmišlja o svojoj sahrani, ali pokazuje koliko je ljudi u poslednje vreme bilo prinuđeno da se suoči s temom umiranja.

Tridesetpet procenata Nemaca kaže da trenutno tuguju, ali to se ne vidi u svakodnevici, kaže Košnike: „Tugovanje se događa intimno, a ne u javnosti. To je drukčije nego pre, kad se javno pokazivalo tugovanje kroz odevanje i izbegavanje zabava.“

Ukupno gledano, većina ljudi koji tuguju želi više vremena i prostora za tugovanje. Ali, istovremeno velika većina ljudi želi da se što pre vrati svakodnevici. Da bi izašli na kraj s tom protivurečnošću samo retki koriste usluge crkve. Samo šest odsto ispitanika koji su upravo tugovali za nekim od bližih osoba, izjavilo je da je koristilo crkveno dušebrižništvo. Čini se da postoji veliko tržište za alternativne ponuđače suočavanja sa smrću.

Autori: Matijas Belinger / Anto Janković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković