I 20. godišnjica genocida u Srebrenici odvija se u senci ciničnih igara na velikoj bini takozvane međunarodne zajednice. Rusija je u savetu bezbednosti UN vetom sprečila rezoluciju kojom se ubistvo više od 8.000 muškaraca i dečaka ocenjuje kao genocid.

Licemerni pokušaji objašnjenja ruskog ambasadora u UN se perfektno uklapaju u stalno ponižavanje žrtava koje i danas traje. Baš kao i ponosno saopštenje predsednika Srbije Tomislava Nikolića da je "ovo veliki dan za Srbiju" i da se Rusija pokazala kao istinski prijatelj njegove zemlje.

Teško je biti ciničniji od toga. Predlog rezolucije je više puta ublažavan u svom sadržaju, kako bi se izašlo u susret Rusiji, ali i Srbiji. No, ipak je usledila blokada. Ruski veto je, uzgred rečeno, bio jedini glas protiv u Savetu bezbednosti i time zvanično poricanje jednog zločina koji je odavno dobio svoj sudski epilog. Još 2007. je Međunarodni sud pravde masakr u Srebrenici ocenio kao planirano i konsekventno sprovedeni genocid kojeg su počinili vojno i političko vođstvo bosanskih Srba.

Međutim, Srebrenica je bila samo krvavi vrhunac zločinačkog rata u BiH kojeg je s najvećim uverenjem vodilo tadašnje vođstvo bosanskih Srba. S istim tim uverenjem je tadašnje vođstvo u Beogradu pomagalo taj rat, vojno, logistički i politički. Protekli dani su pokazali da te veze još uvek postoje. Samo što se njihov glavni cilj unekoliko promenio. Sada je najvažniji zadatak poricanje dobro dokumentovanog zločina. Na taj način se sprečava iskreno pomirenje Bošnjaka i Srba.

Bošnjaci, muslimani, tokom proteklog rata u BiH su imali najviše žrtava, ali se, ne samo zbog Srebrenice, osećaju kao moralni pobednici. Upornim poricanjem i relativizacijom genocida im se ne da pravo na tu pobedu, svesno ili nesvesno. Mnogi Srbi u BiH i u Srbiji, čak i oni koji ne poriču barbarski zločin u Srebrenici, teško se mire sa pojmom "genocid" jer u tome slute priznavanje kolektivne krivice. Oni Srebrenicu doživljavaju kao "moralnu toljagu" koju Bošnjaci isuviše često koriste i koju politički instrumentalizuju. Čak i u umerenim krugovima srpske javnosti često se čuju želje za "podvlačenjem crte" ispod svega i nestrpljivi pozivi za oproštaj.

Pri tome se rado u drugi plan gura da se u istočnom delu BiH još uvek otkrivaju masovne grobnice. Još uvek ima majki koje ne mogu da pokopaju svoje sinove. Stoga je čisto ponižavanje kada se od tih majki traži da oproste ubicama. Kako i kome da oproste kada počinioci uopšte ne traže oproštaj? Kada srpski đaci čak i u Srebrenici na školskim svečanostima pevaju stare četničke pesme i slave Ratka Mladića? I kada se na nekim srpskim svadbama još uvek nose Mladićeve i Karadžićeve slike? Takvi ljudi ne žele ni oproštaj ni pomirenje. A istinu o Srebrenici niti hoće niti mogu da podnesu.

Upravo zato će ta mala balkanska država još dugo biti živi primer užasnog zakazivanja međunarodne zajednice. Ostaće kao civilizacijska najniža tačka novije evropske istorije i još dugo će podsećati na to kako je krhak mir u Evropi. Između ostalog i zbog toga što rusko odbijanje rezolucije u UN jasno dokazuje da neki na ovom primeru ništa nisu naučili.

LINK: http://www.dw.de/dw/article/0,,18574879,00.html