Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj – tako glasi moto realne politike. Iran je stoga morao da se nađe na listi gostiju kada su predstavnici 60 zemalja u Briselu razgovarali o daljim koracima protiv takozvane Islamske države (IS). Jer i Iran se bori protiv IS. Navodno u toj borbi koristi i borbene avione (tvrde SAD, dok Teheran demantuje). To međutim ukazuje da u živom pesku Srednjeg istoka nije sve baš tako, kao što moto realne politike sugeriše. Jer neprijatelj mog neprijatelja vrlo brzo postaje neprijatelj mog prijatelja.

Konkretno: Iran ima jednog zajedničkog neprijatelja sa SAD, Zapadom i celom međunarodnom zajednicom: Islamsku državu. Džihadisti su neprijatelji i američkih saveznika Izraela i Saudijske Arabije. Ali Iran je istovremeno i prijatelj neprijatelja. Jer sirijski predsednik Bašar al Asad se zahvaljujući ruskoj i iranskoj pomoći i dalje održava na vlasti u ratu koji traje već godinama. Ponekad prijatelji postanu neprijatelji. Avioni, kojima je Iran napao položaje IS su američke proizvodnje. Fantom F4 je isporučen Iranu kada je tamo na vlasti bio šah, koji je opet bio prijatelj sa Sjedinjenim Državama.

Iran cementira uticaj

Puno toga govori u prilog činjenici da je Iran zaista upotrebio borbene avione u cilju suzbijanja džihadističke paravojske. Već godinama Teheran širi svoj uticaj u Iraku. Iranska Revolucionarna garda raspolaže specijalnom jedinicom za operacije u inostranstvu pod nazivom brigada Al Kuds. Njihov komandant se letos slikao u Iraku. Razlozi za iranski angažman su očiti. Napredovanje IS ugrožava uticaj Irana u susednoj državi. Osim toga, ratnici Islamske države su pretnja glavnim šiitskim svetilištima.

Za Iran, kojim dominiraju upravo šiiti, to je horor-scenario. Nakon što je IS pregazio Mosul – drugi po veličini grad u Iraku – potrajalo je dva meseca dok SAD nije uputila pomoć svojim saveznicima u vidu vazdušnih udara. Irance nije trebalo dugo moliti. Brzo slanje oružja i vojnih savetnika, u trenutku najveće potrebe, cementiralo je uticaj Teherana u regionu.

Svi putevi vode u Teheran

Američki predsednik Obama je spoznao da na Bliskom Istoku nijedan put ne zaobilazi Iran kada su u pitanju brojna krizna žarišta. Sredinom oktobra je Obama napisao već četvrto pismo vrhovnom vođi, ajatolahu Hameneiju. U pismu je podvukao da vazdušni napadi nemaju za cilj da oslabe poziciju Teherana, niti poziciju iranskog saveznika Bašara al Asada. Američki predsednik je čak u izgled stavio saradnju u borbi protiv Islamske države.

Ta saradnja je međutim bila uslovljena ili se povezivala sa sporazumom o iranskom atomskom programu. No krajem novembra nije došlo do sporazuma. Unutrašnjopolitičke blokade u Vašingtonu i Teheranu bile su prejake. Konzervativni hardlajneri u Teheranu sprečili su okretanje prema SAD. I obrnuto, američki jastrebovi žele da se u Americi i recimo Izraelu i Saudijskoj Arabiji na Iran gleda kao na izolovanog pariju, koji je pretnja svetskom miru.

Američki đaci

I tako trenutno postoje dve paralelne vojne kampanje protiv radikalne organizacije koja teroriše Siriju i Irak. Jednu akciju vodi Iran, drugu SAD i njeni saveznici. Obe strane polažu veliku pažnju na to da se naglasi da između njih nema nikakve saradnje i dogovora. Ali moglo bi se pretpostaviti da iza kulisa Bagdad posreduje između ove dve strane. One do sada nisu došle u sukob na iračkim ratištima. To međutim nije dovoljno.

Bliski istok je previše važan i premalo stabilan te ključni igrači moraju da razgovaraju jedni s drugima. Vreme je da se Iran pokrene i tvrdolinijašima pokaže granice. Za to je potrebno da deluje ajatolah Hamenei, koji za sada ne mrda sa svojih pozicija. U kabinetu opet sede i oni iranski političari koji u SAD ne vide najvećeg sotonu. Ironija sudbine je da je čak sedam ministara iranske vlade studiralo na elitnim američkim univerzitetima. Ni u jednoj vladi na svetu – izuzev u samim Sjedinjenim Državama – ne sedi više američkih đaka.