Na prvi pogled, Hrvatska kao da može da bude zadovoljna zbog masovnog iseljavanja proteklih godina. Jedan od gorućih problema u Hrvatskoj rešava se sam od sebe – broj nezaposlenih od sredine 2015. do sredine 2016. pao je za čak 95.000. Istovremeno međutim, prema podacima Privredne komore Hrvatske (HGK), broj zaposlenih porastao je za samo 14.000. To znači da je iz Hrvatske „nestalo“ 80.000 ljudi koji su tražili posao. Odlazak radne snage, međutim, donosi daleko veće opasnosti po državu nego što je prividna korist od smanjenja nezaposlenosti: na pamet odmah padaju pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) i urušavanje penzionog sistema.

„Iako se iseljavanjem stvara manji pritisak na tržište rada, odnosno smanjuje se broj nezaposlenih, istovremeno se smanjuje i broj radno-aktivnog stanovništva, odnosno ponuda rada, što u dužem roku može imati prilično negativne efekte, odnosno može da ograniči rast privrede – posebno jer među iseljenima ima relativno mnogo mlađeg i obrazovanijeg stanovništva“, kaže za DW dr Iva Tomić, naučnica sa Ekonomskog instituta Zagreb, koja se bavi ekonomikom rada i penzionim sistemima.

Kako je hrvatska privreda počelo stidljivo da se oporavlja, poslodavci su ponovno počeli da zapošljavaju. Međutim, mnogi se žale da, iako i dalje postoji velikom broju prijavljenih na Zavodu za zapošljavanje, u pojedinim zanimanjima ne mogu da nađu radnike. Posebno je veliki problem sa visokoobrazovanim radnicima, pre svega u oblasti informacione i komunikacione tehnologije, a sve veći problem postaje i odlazak lekara, o čemu smo već pisali. Iako za hrvatske prilike relativno dobro plaćeni, lekari odlaze zbog mogućnosti napredovanja, edukacije, kao i humanijih uslova rada, sa, recimo, manje napornih dežurstava.

Ništa od rasta privrede

Prisutan je takođe, ukazuje dr Tomić, i nedostatak niskokvalifikovanih radnika, recimo u građevinarstvu ili ugostiteljstvu. Kako bi obezbedile za sebe radnike, turističke firme su tako ove godine ranije nego ikada počele potragu za sezonskim radnicima, a poprilično je nezadovoljstva i među poslodavce i među sezonske radnike unela odluka vlade da smanji naknade za tzv. „stalne sezonce“ tokom perioda dok ne rade. To bi moglo više njih da podstakne da jednostavno odu u zemlje, tamo gde će njihove usluge biti bolje plaćene tokom cele godine.

A bez radne snage, bez ljudskog kapitala, nema rasta privrede. „S obzirom na demografska kretanja u Hrvatskoj, odnosno starenje stanovništva, iseljavanje građana mlađeg uzrasta može da znači da u budućnosti jednostavno neće imati ko da radi, što automatski znači i da je ugrožen rast privrede“, kaže dr Iva Tomić. Ona ističe da neke zemlje sopstveni nedostatak radne snage u pojedinim zanimanjima nadoknađuju „uvozom“ radne snage, ali Hrvatska nije u toj poziciji, jer visokokvalifikovanim radnicima i dalje nije privlačna.

Sve veći udeo starije populacije, uz povećano iseljavanje, vremenom će ugroziti i penzioni sistem. Već danas je, naime, (podaci za januar 2017.) odnos zaposlenih i penzionera 1,2:1, a uz postojeće trendove on bi za nekoliko godina mogao da se preokrene, pa je pitanje na koji će se način finansirati prihodi penzionera.

Neće pomoći ni doznake iz inostranstva

U Hrvatskoj za sada transferi iz inostranstva nemaju veći uticaj na BDP (ispod 5 odsto), za razliku od nekih država iz bližeg hrvatskog okruženja, recimo Kosova, s kojim po broju ljudi koji odlaze u inostranstvo Hrvatska može da se upoređuje. Udeo transfera u kosovskom BDP veći je od 11 odsto. Hrvatska, međutim, teško može da očekuje čak i taj pozitivan efekat. Naime, iako bi se s povećanim brojem ljudi koji odlaze u inostranstvom moglo očekivati i povećanje udela doznaka, to u velikoj meri zavisi od načina i strukture iseljavanja, kaže dr Tomić. „Ako se, recimo, iseljavaju čitave porodice, što je očigledno čest slučaj, onda u stvari nema ni potrebe za slanjem doznaka. Konačni efekat videćemo tek za nekoliko godina“, dodaje ona i ističe da je važno napomenuti da doznake iz inostranstva same po sebi ne dovode do nekog značajnijeg rasta privrede.

„Štaviše, neka istraživanja pokazala su da doznake iz inostranstva zapravo smanjuju motivaciju za učešćem na tržištu rada domicilnog stanovništva, s obzirom na to da imaju drugi izvor dohotka, što posledično može da dovede do još većih distorzija na tržištu rada. Ako bi se doznake iz inostranstva, pak, koristile u neke produktivne svrhe, kao što su investicije, onda bi one mogle u nekoj meri da pomognu rastu privrede“, kaže naša sagovornica sa Ekonomskog instituta Zagreb.

Činjenica da se iseljavaju čitave porodice posebno je poražavajuća, naravno, jer je u takvim slučajevima teže očekivati da će se one vratiti, posebno deca koja će da odrastu i da se školuju u drugim zemljama. Hrvatska tako ostaje bez čitavih generacija koje nema ko da zameni. Država na to, međutim, nema celovit i smislen odgovor, a jedan od razloga za to je i što jednostavno – nema podatke. Niko, naime, ne zna koliko se tačno ljudi iselilo proteklih godina. Zavod za statistiku raspolaže nepotpunim podacima, kao i MUP. To stvara probleme, kako naučnicima koji pokušavaju da prate taj problem, tako i državi koja jednostavno ne može da vodi takozvanu „politiku baziranu na dokazima“, koja se promoviše unutar Evropske unije, kaže dr Tomić.

Niko nema podatke

„Mi istraživači često smo prisiljeni da se oslanjamo na potpuno nenaučne metode zaključivanja, odnosno na intuiciju ili ’anegdotalne dokaze’, a vlada donosi politike i mere takođe bazirane na nekakvim ’osećajima’ ili, još gore, pritiscima pojedinih interesnih grupa.“

„Apsolutno tačne podatke nemoguće je, naravno, dobiti jer niko ne može da bude prisiljen da se prijavi u Državni zavod za statistiku kad se iseljava (posebno s obzirom na to da u početku mnogi smatraju da se iseljavaju samo privremeno). Međutim, boljom umreženošću različitih institucija unutar države, ali i umreženošću sa relevantnim institucijama u drugim državama, pre svega onima u zemljama Evropske unije, svakako bi se dobile znatno pouzdanije informacije od ovoga što trenutno imamo na raspolaganju“, kaže dr Tomić koja zbog toga ističe da razgovor o tačnijim posledicama masovnog odliva radne snage i stanovništva nije moguć. „O tome ćemo moći da govorimo tek kada budemo imali neke konkretnije podatke (broj i struktura – starosna, polna, obrazovna, regionalna, ... – iseljenih). Na žalost, nisam sigurna koliko ćemo u tome uspeti do objavljivanja rezultata narednog Popisa stanovništva“, ističe dr Tomić za DW.

A do tada bi mogla da se ostvari mračna crnohumorna opaska koja se često može pročitati u komentarima ispod tekstova o iseljavanju: „Ko zadnji izađe iz zemlje, nek’ ugasi svetlo“.