Iz dnevne sobe porodice Vizman vidi se zgrada od cigala, koja je deo fabričkog kompleksa Opela. Ali ne samo zbog te blizine Opel odredjuje sudbinu ove porodice. Jirgen Vizman kaže:

”Iz naše porodice je u jednom trenutku čak devet ljudi bilo zaposleno u Opelu. Tako da su, recimo, proslave rodjendana ili druge porodične svetkovine ličile na fabričke skupove”.

Oba njegova dede su radili u Opelu – jedan od njih čak pune 42 godine. I Jirgenov otac Klaus je u toj fabrici automobila radio četiri decenije, ali je za nju, kako kaže vezan mnogo duže:

”Posle škole svi smo dolazili u fabriku. Moj otac je tada radio u transportnom odeljenju i mi smo se sa njim vozili. A kada smo prolazili pored fabričkog obezbedjenja krili smo se da ne budemo primećeni”.

Ni za njegovog sina Jirgena pre 19 godina nije bilo nikakve dileme – on je želeo samo u Opel. On je tu 1985. godine počeo da izučava zanat za alatničara.

”I u vreme kad sam ja počinjao, Opel je bila firma u kojoj si u principu počinjao da učiš i u kojoj si mogao da dočekaš penziju”.

To je od pre neki dan za Jirgena Vizmana pod znakom pitanja. On mora da radi da bi prehranio svoju suprugu i šestogodišnjeg sina Olivera. Ali njegova sudbina je neizvesna:

”Nadamo se da ćemo što je moguće pre dobiti konkretne informacije, kako bismo znali na čemu smo. U ovom trentku svi smo šokirani i obespokojeni, jer otpuštanje s posla može u principu svakog da pogodi”, kaže Jirgen.

Ne bi se moglo reći da je on ljut, više možda razočaran zbog toga što je životno delo njegovih dedova i njegovog oca ugroženo. Otac Klaus je pre tri godine otišao u penziju. Ali kako kaže, njegovo srce je i dalje u Opelu. A mnoge stvari koje ga još podsećaju na višedecenijski rad u toj fabrici nalaze se u ormanu u dnevnoj sobi. Tu je, pored neke dokumentacije, i poklon koji je dobio od kolega prilikom odlaska u penziju. To je mapa u kojoj je dokumentovano sve od njegovog stupanja na posao u Opelu do penzionisanja.

Klaus kaže da kada je odlazio u penziju, bio je toliko tužan i potresen da nije mogao da održi ni oproštajni govor. Ali dodaje da je srećan što je sve to prošlo, jer, kako navodi, čovečnost i iskustvo u Opelu već neko vreme nisu više na ceni. Uprkos tome njegov 35-godišnji sin je i dalje veran Opelu.

"Mi stojimo iza svoga rada, i zato nam ne pada na pamet ništa drugo, nego da budemo verni Opelu”, kaže on.

Tri Opelova modela stoje ispred porodične kuće – Agila, Vektra i Signum. To su odlični proizvodi, gotovo kao nekadašnji, kažu otac i sin. Sin Jirgen prelistava knigu izdatu povodom jednog jubileja Opela. Kaže da je tu knjigu nasledio od dede i da ju je još dok je bio dete rado listao.

"Došao bih do ormana, izvadio knjigu i prelistavao stranice. Jednostavno da vidim gde to moj tata radi".

Danas su to samo sećanja, baš kao i zgrada od cigala, koja se vidi kroz prozor. Nekad su u njoj vršene probe motora – danas je ona prazna. Tri generacije Opelovih radnika su svakodnevno gledale u tu zgradu, a Jirgen kaže:

”Ali, na žalost, ne znam da li će još jedna generacija naše porodice posle mene raditi u Opelu".