Fajzal je već godinama u bekstvu. Nikada ne živi na istoj adresi duže od sedam meseci. Fajzal oseća strah. To i nije njeno pravo ime. Ako je otac nadje, ubiće je, kaže Fajzal.

Fajzal je rastrzana. Odjednom više nije smela da ide u školu, i to neposredno pred polaganje ispita. Otac ju je zaključao u jednom sobičku, bila je u kućnom pritvoru. Ipak uspela je da čuje kako njeni roditelji razgovaraju o njenom budućem braku, koji bi trebalo da sklopi u Pakistanu. Sa neznancem. Jednog popodneva njena sestra je zaboravila da zaključa sobu i Fajzal je pobegla.

Od tada je u bekstvu. Njen otac je unajmio gangstere koji su pretili svima koji su ranije bili s njom u kontaktu, pa tako i njenom dečku: „Nekoliko puta mi je uperio pištolj u lice. Ubiću te, vikao je. Ovde, na licu mesta, ako mi odmah ne kažeš gde je Fajzal. Ali ja stvarno nisam znao gde je ona. Osećao sam ogroman strah.“

Prinudni brak ili progonstvo

Ili su mlade devojke prinudjene da se udaju ili ih njihove porodice proganjaju do smrti. Najmanje 12 devojaka bude ubijeno u Britaniji, reč je o tzv. ubistvu za odbranu časti. Ali ta brojka je daleko veća.

Ženska kuća ili drugačije rečeno Centar za žrtve nasilja u porodicama. Tu se stručni ljudi brinu o mladim devojkama iz useljeničkih porodica. Direktorka Centra ne želi da otkrije adresu niti ime centra, kako kaže, poznaje sva sredstva kojima se služe roditelji da bi ušli u trag svojim ćerkama: „300 poziva dobijamo mesečno od uplašenih devojaka. Medju njima je sedam do 12 slučajeva nedeljno, koji se odnose na prinudni brak. Porodice su kao psi tragači. Oni plaćaju profesionalce ili podmićuju ljude da preko banaka otkriju broj socijalnog osiguranja ili mesto prebivališta svojih ćerki. Saučesnici su na svakom koraku, belci, crnci ili Azijati.“

Priče devojaka - slične

Otac ju je prebio, jer je vodila život suviše sličan zapadnjačkom, jer je imala dečka, jer nije dobrovoljno pristala da se uda za nekog neznanca u Pakistanu. Policija obično o tome ništa ne sazna, ili se ne usudjuje da interveniše iz straha da ne bude optužena za rasizam. Ali i u školi se retko roditelji-stranci smatraju odgovornim i retko ko se raspituje za učenice koje više ne dolaze u školu. Posebno je loša situacija u Bretfordu, kaže lokalna poslanica En Krajer. Ona se već godinama angažuje protiv prinudnih brakova i ubistva iz časti: „Ne mogu da shvatim, zasto se niko o tome ne brine. Kada jedna bela Britanka neopravdano izostane iz škole, ogovonost se prebacuje na roditelje. U slučaju nužde ide se i do suda. Ali jednaki standardi moraju da važe i za porodice useljenika. Čovek ne može tu da se pozove na kulturne različitosti. Mora da se prijavi svaki slučaj kada devojke protiv svoje volje budu oterane u inostranstvo. U najgorem slučaju Velika Britanija mora otete devojčice da vrati u zemlju iz Pakistana ili neke druge zemlje.

Zid ćutnje trebalo bi da bude prekinut i izveštajem koji će sada podneti Ministarstvo unutrašnjih poslova. Njegovi autori predlažu da se ustanovi kodeks ponašanja prema kojem će se zajedno rukovoditi nastavnici, organi vlasti i policija, čim neka devojka iznenada nestane iz školskog razreda.