Njegova markantna pojava i glas ne prolaze neopaženo na Trgu Viktorija, atinskom sastajalištu izbeglica iz čitavog sveta. Vangelis Kisamitakis meša jelo u loncu i deli porcije. Skuvao je testeninu i meso. Taj 75-godišnji udovac se od svog stana do Trga autobusom vozi dobrih pola sata. On sam ne može mnogo da uradi na mestu na kojem stotine ljudi spava pod vedrim nebom i živi u groznim uslovima. Uprkos tome, važno mu je, kaže, da pošalje signal: „Ja sam hrišćanin. I sam imam jedno dete koje je nezaposleno i jednu unuku koja odrasta u vrlo skromnim uslovima. Zato mi je toliko žao ovih ljudi ovde na Trgu Viktorija.“

Taj penzioner nekada je radio kao građevinski radnik, instalater i čistač ulica. Šezdesetih godina prošlog veka živeo je i radio u Diseldorfu, ali se vratio u grčku nakon teške povrede na radu. „Nisam hteo da sedim tamo bez posla, iako sam nakon nesreće na radu imao pravo na socijalnu pomoć“, priča Vangelis Kisamitakis. Danas prima 700 evra penzije. S tim novcem u Atini ne može baš mnogo toga da se priušti. Ali on ne želi nikome da bude na teretu. Tokom našeg razgovora prilazi jedna grčka novinarka i pita ga za intervju i kaže da će za to da ga časti kafom. On pristaje, ali pod uslovom da on plati.

„Danas čak ni psi ne umiru od gladi“

Drugo mesto na kojem se privremeno sklonilo na hiljade izbeglica je putnički terminal u luci u Pireju. Na popločenom podu, tesno stisnute, leže ili spavaju čitave porodice. Sanitarnih čvorova je vrlo malo i u dvorani smrdi. Muškarci danju lutaju po luci, a mala djeca se igraju loptom. Iznenada su sve oči uperene u jednu stariju ženu koja iz velike kese vadi grickalice i slatkiše. Deca se guraju i – za par minuta je kesa prazna. „Rođena sam u ratu i znam kako je kada se gladuje. Saosećam s ovom decom. Ne sme se dozvoliti da ljudi u današnje vreme gladuju“, kaže 76-godišnja Ana za DW.

Ta penzionera živi od 550 evra mesečno. U luku dolazi često i deli deci slatkiše. Ona veruje da za te ljude postoji samo jedno rešenje: okončanje rata u njihovoj domovini. Ali dok se to ne dogodi, ti ljudi moraju da se nahrane. „Danas čak ni psi više ne umiru od gladi. Ponekad vidim kako psu daju da jede, a on više ne može jer je sit. Ne sme da se dogodi da mala deca gladuju“, uzbuđuje se grčka penzionera.

Dobrovoljci u akciji

U Grčkoj nema velikodušnog socijalnog sistema kao u Nemačkoj. Nezaposleni dobijaju pomoć najduže godinu dana. Za izbeglice država jednostavno nema novaca. Zato je još važniji angažman humanitarnih organizacija. Tu su „Lekari bez granica“ čiju je grčku ekspozituru svojevremeno osnovao današnji ministar za migracije Janis Muzalas. Ili organizacija „Osmeh deteta“ koju je osnovao jedan bogati direktor i koja se finansira iz dobrovoljnih priloga. A tu je i grčki Crveni krst koji raspolaže dobro obučenim dobrovoljcima. „Upravo smo podelili sendviče i vodu“, kaže saradnica Crvenog krsta Efi Tanasula na Trgu Viktorija. Ona naglašava da su za pomoć izbeglicama u rešavanju svakodnevnih problema veoma važni prevodioci: „Upravo mi se jedan čovek požalio da su mu ukradene cipele. Savetovali smo mu da ode u naš magacin i da traži nove.“ Ona kaže da trenutno ima dovoljno odeće i ćebadi, ali da su im hitno potrebni sanitarni čvorovi i prenoćišta.

Većina inicijativa za pomoć izbeglicama u Grčkoj nastaje spontano i nekoordinirano – nije vidljivo nikakvo državno planiranje. Kako bi se pojedinačne donacije bolje uskladile, „Mreža solidarnosti za izbeglice“ poziva preko Fejsbuka na akciju prikupljanja stvari ispred zgrade grčkog parlamenta. Na društvenim mrežama tačno se navodi šta je potrebno: od obuće – samo patike, od odeće – donji veš i kišne kabanice. Umesto čokolade – povrće i mleko u prahu. Hitno su potrebni i lekovi, proizvodi za ličnu higijenu i pisaći pribor za decu.