Cilj dugogodišnjih istraživanja je bio da se novim sortama semena pobedi glad u svetu, ali ispostavilo se da to nije ni malo jednostavan zadatak. Iako su nove sorte žita davale četiri puta veću žetvu, u istom periodu se i broj ljudi u svetu povećao četiri puta.

Da li je seme moguće privatizovati?

Dobitnik alternativne Nobelove nagrade Pat Muni je 1983. godine postavio pitanje da li su biljke i seme, prirodno bogatstvo koje pripada svima ili ih je moguće privatizovati. U to vreme, pre nekih četvrt veka, hemijski koncerni su otkupili većinu proizvođača semena. Jer, onaj ko proizvodi i prodaje seme može da prodaje i veštačko đubrivo i pesticide, znajući tačno koji su proizvodi za određenu vrstu semena potrebni. Drugim rečima, hemijski koncerni su bili na putu da u rukama drže kompletnu proizvodnju hrane.

Genska tehnologija je mnogo obećavala

Osim toga, genska tehnologija je obećavala mnogo. Tako se radilo na mogućnosti da žito direktno iz vazduha apsorbuje azot, što bi učinilo izlišnim dodatno đubrenje polja. U to vreme se mislilo da je gen ključ za određenu osobinu. Međutim, od toga nije bilo ništa. Profesor Gerd Veber sa univerziteta Hohenjam, portparol je stručnog tima za proizvodnju semena:

„U međuvremenu znamo da postoji mnogo različitih veza između različitih gena i da sve to zajedno određuje neku osobinu. Sve je dakle mnogo komplikovanije i naš pristup mora biti kompleksniji.“

Zakazala moderna tehnologija

Za proizvodnju nove sorte semena potrebno je nekih 10-12 godina. Verovalo se da će genska tehnologija taj proces ubrzati. Karl Bulih, šef društva za podsticanje privatne proizvodnje semena u Nemačkoj, međutim, kaže:

„Još samo pre 10 godina smo govorili da se modernom tehnologijom to vreme može skratiti za 35 odsto, dakle za nekih 3-4 godine. U međuvremenu znamo da to nije moguće.“

Povećan broj štetočina

Ništa od sna, od zelene revolucije, da se sa samo nekoliko sorti semena širom sveta pobedi glad. Svetsko stanovništvo brzo raste, potrošnja mesa u poslednjih 50 godina se upetostručila, a za kilogram živinskog mesa potroši se 2 kilograma biljne hrane, za kilogram govedine čak 7 kilograma…osim toga sve manje sorti semena na sve većim površinama dovelo je do povećanog stvaranja štetočina.

Karl Bulih objašnjava kako bi situacija mogla da se razvije u ekstremnom slučaju:

„Kada bi se na celom svetu uzgajala samo jedna sorta onda bi se štetočine i bolesti tako raširili da bi to dovelo do kolapsa kompletne poljoprivrede u svetu.“

Nije sve uzaludno

Privreda i nauka bile su na pogrešnom putu. Uz pomoć kompjutera i molekularne biologije od stotina hiljada kombinacija biraju se one koje obećavaju najbolji uspeh. Kreiranje nove sorte semena košta od 5 do 50 miliona evra!

Kako bi se firmama isplatilo da ulažu u novine, od 1997. godine je u Nemačkoj i mnogim drugim zemljama moguće patentiranje semena čime je zabranjena hiljadugodišnja praksa seljaka – da deo žetve ostavi za seme za sledeću godinu. Seljak to doduše može da učini, ali mora da plati.

„Oko 10 odsto prodajne cene semena vraća se firmi koja je seme kreirala, kao cena za dugogodišnji trud.“

Traži se novo seme

Ranije je skoro svaki seljak bio i uzgajivač semena, s obzirom da se biljka prilagođavala specifičnosti polja. A upravo ta osobina se traži od semena s obzirom na promenu klime, eroziju tla, sve veći broj štetočina i povećanje broja ljudi na planeti. U određenim vremenskim razmacima traži se novo seme, pa naučnici ulažu veliki trud kako bi što brže kreirali što veći broj sorti.

To je moguće postići u Nemačkoj koja ima stotinu firmi koje proizvode seme. Siromašne zemlje nemaju šanse. A ako im se zabrani da deo žetve koriste kao seme, onda neće biti ni prilagođavanja na tamošnje uslove što vrlo brzo može da stvori veliki problem - glad. U takvim zemljama bi stare sorte semena bile mnogo prigodnije za obezbeđivanje ishrane stanovišta, mada donose manje žetvu od modernih sorti za koje je neophodno koristi određena veštačka đubriva i pesticide.