„Naša država ne daje dovoljno podrške mladim ljudima", govori 25-godišnji Azir Mustafić i objašnjava razloge svog odlaska iz Bosne i Hercegovine: „Pozorište mladih Tuzla i moj prvi učitelj glume Adnan Mujkić, dobili su prostor tek nakon 15 godina postojanja, iako su svakog meseca izvodili predstave. Kako onda da mladi rade i gde?".

On je jedan od 150.000 ljudi, koliko ih je prema zvaničnim podacima u poslednjih pet godina napustilo BiH. „Sada je za mene počelo neko drugo i bolje vreme, nadam se", dodaje Azir.

To neko drugo i bolje vreme počelo je, priča Azir u razgovoru za DW, kada je uzeo svoj život u svoje ruke, na zadnjem semestru napustio Alademiju dramskih umetnosti Univerziteta u Tuzli, spakovao kofere i preselio se u Strazbur. Tamo je došao kao volonter Evropskog volonterskog servisa (EVS), preko udruženja Akustikum iz Tuzle, te je na početku predavao perkusije i bio edukator u dramskom studiju za decu i mlade.

„Kad dođeš ovde, imaš toliku želju, energiju i entuzijazam da radiš sve stvari koje voliš samo zbog toga što imaš priliku koju pre nisi nikad imao. Za one koji tu žive to je sasvim normalno. Onda ti radiš tri puta više od drugih i naravno, pokažeš i neke rezultate", objašnjava on.

Bonjour, Ça va i Merde

Ti rezultati su da je on u tri godine svog života u Strazburu između ostalog završio dvogodišnjie studije na Konzervatorijumu za muziku i ples, odsek muzički kabare, u isto vreme studira i na Fakultetu umetnosti za film teatar i ples univerziteta u Strazburu, i već glumi na francuskom - jeziku na kojem je znao reći samo tri reči: Bonjour, Ça va i Merde.

Ali sve to nije bilo nimalo lako, priča on. „Prve godine svog života ovde nisam razumeo ništa. S vremenom, uz komunikaciju, gledanje filmova, predstava i čitanje, uspeo sam ga savladati", priča Mustafić i dodaje da se sada najviše raduje što je na 71. Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu premijerno prikazan film u kojem je glumio.

"Super je osećaj biti deo festivala. Nikad ne znaš kuda će te život odvesti", priča Azir.

Film Sauvage ili Divljina, priča je o mladima, prostituciji, narkomaniji, homoseksualnosti i svim drugim izazovima sa kojima se danas susreću mladi. Film je ove godine prošao selekciju kanskog festivala u okviru programa Sedmica kritike, i takmiči se za nagradu Zlatna kamera.

Azir u filmu glumi 25-godišnjeg momka Ovidiua, koji dolazi sa područja Balkana: „Radi se o manjoj ulozi, ali i jednom izazovu koje daje iskustvo igranja na stranom jeziku. Nažalost kada imate akcenat, automatski imate manji izbor uloga i uvek ćete igrati nekog ko je ‚bad guy‘ kao što to kaže Šerbedžija".

Autorska predstava „L‘amour de Shoshana”

Međutim, čini se da akcenat i igranje lošeg momka nisu prepreka Aziru da ostvari ono što je naumio: "Na fakultetu sam se uspio izboriti za status d'Etudiant-Artiste ili student-umetnik, koji mi omogućava neometan uporedan praktični rad na mnogim projektima pored pohađanja nastave na fakultetu, a koji je podržan od strane univerziteta”.

Tako se on često pojavljuje i na sceni Nacionalne opere u Strazburu, u kojoj je igrao dve predstave i radio sa jednim od najpoznatijih japanskih reditelja, Amonom Mijamotom na spektaklu „Le Pavillion d'or". Pored toga, glumio je i Libanca, šefa hotela u predstavi „Beyrouth Hotel", ljubavnoj priči o razlikama kultura i ratnom stanju.

Ali ono na što je veoma ponosan je autorska predstava „L'amour de Shoshana" ili "Ljubav Šošane” koju je predstavio na teatarskom festivalu "Theatralis".

„To je priča o emigrantima i ratovima na današnjim prostorima Sirije, Irana i Egipta, inspirisana životom umetnice Šošane Damari iz Tel Aviva. Ona mora napustiti svoju domovinu zbog rata i putuje kroz mnoge zemlje da bi se domogla slobodne teritorije. Kroz ceo komad provlače se likovi koji joj ne daju da ide dalje”, objašnjava Mustafić koji je samostalno napravio dramaturšku obradu i scenski uprizorio sve likove u predstavi.

Autorska predstava je bila kruna njegovog dvogodišnjeg školovanja na Konzervatorijumu. Iako nije bila obligatorna da bi stekao diplomu, on ju je ipak uradio, jer je kako kaže imao motivaciju i priliku.

Tu priliku je čvrsto zgrabio i sa predstavom se već prijavio na jedan od najvećih teatarskih festivala u Maroku koji će se održati u julu ove godine u Kazablanki. Ukoliko bi prošao selekciju, on bi bio prvi Bosanac koji predstavlja Francusku na ovom festivalu.

„Ovde ću uvek ću biti stranac"

Na pitanje da li se uz sve dosadašnje uspehe u Francuskoj danas osjeća kao kod kuće, on odgovara: „Ne osećam se nimalo kao kod kuće jer uvek nosite teret činjenice da ste stranac. Premda sam duboko zahvalan svim ljudima u Francuskoj koji su mi pomogli na mom putu i na sve privilegije demokratije koje ovdje imam, i dalje ostaje osećaj da ovdje ne pripadam i da mi ovo nije dom. Ne možeš pripadati tamo gde te drugi ljudi posmatraju kao da nisi njihov. Čovek to sam vidi i oseća".

"Otišao sam da se vratim", priča dalje Mustafić, jer kako kaže: „U BiH naše društvo nažalost ne prepoznaje rad i talenat dok si kod kuće. Čim si vani, kada vide da te drugi cene i prepoznaju, tada te prepoznaju i tvoji".

On se nada se da će imati priliku da napravi nešto novo i već intenzivno radi na svojoj kompaniji i produkciji Theatre - Music – Improvisation (TMI Produkcija), koja bi mladima na Balkanu dala prilika da besplatno prezentiraju svoje radove i umetničke kreacije iz domene teatra, filma i muzike.

„Jednog dana ću se naravno vratiti kući, u svoju domovinu, čija toplina, duh i mentalitet mi jako nedostaju. Još par godina ću tražiti sam sebe u umetnosti, a ne umetnost u sebi. To sam već pronašao", zaključuje Mustafić.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android