Moje prve slike Nemačke su prizori iz Nirnberga. U njega sam stigao jeseni 1991. Tada je grad bio pun života. Raskošne kafanice nad zelenom vodom Pegnica. Sivocrvenkasti kamen tvrđave. Metro u gradu od pola miliona ljudi. Čak su i besplatni reklamni časopisi i razglednice koje su čekale posetioce kafića na štandu pred vratima toaleta izgledali kao elitni časopisi u Jugoslaviji na izdisaju.

Vratio sam se posle desetak dana u moj svet koji je bio na ivici katastrofe, a onda, u proleće 1992, u Beogradu seo na autobus za Nirnberg. Ovaj put je to bila karta u jednom smeru.

Bračna fontana

Živeo sam u glavnom gradu franačkog dela Bavarske, nadomak centra. Stanica metroa se zvala Weißer Turm – Bela kula. Kažu da je sagrađena oko 1250. i da su je u prvo vreme krečili u belo. Lokalni zajedljivci tvrde da kula nije više bela zato što su po predanju za njeno krečenje zadužene gradske device.

Ispod kule sam svakog jutra prolazio kraj „Bračne fontane“. Gradske vlasti su 1984. angažovale skulptora Jirgena Vebera da u tvrdu materiju pretoči pesmu najčuvenijeg gradskog pesnika i obućara Hansa Zaksa.

Zaks je živeo u 16 veku, pisao je pesme, izreke, basne, pokladne igre, tragedije i komedije. On je imao satiričan otklon od stvarnosti. Pa i od one bračne. Napisao je pesmu „Gorkoslatki bračni život“ i nju posvetio bračnoj drugarici Kunigundi koja mu je rodila sedmoro dece i s kojom je živeo preko četiri decenije u braku:

žena mi je prijatelj verni
a često i moj dušman zverni

mila je često sušta dobrota
a često nalik na ljutog skota

ona je moja vrlina i mana
i moj zavoj i moja rana

ona je mome srcu dom
a ipak ostareh, pobeleh s njom

Neke stvari su, izgleda, večne. Tako je mislio i vajar Veber, pa je bračni pakao i raj ovaplotio u bronzi. Optuživali su ga za „neobarokni senzualizam“, ali je vreme pokazalo da je ova fontana postala jedna od gradskih atrakcija.

Četvrt veka posle mog odlaska iz Nirnberga opet sam posetio grad. Odmah sam se uputio prema Beloj kuli i „Bračnoj fontani“. Sve je bilo na svom mestu. S nešto više patine. Ta misao je utešna. Mi smo trošan materijal, ali gradovi su od tvrđe građe.

Carska tvrđava

Grad se ne može posvojiti, pretvoriti u veliku sliku, ukoliko ga ne obujmite pogledom sa neke uzvišice. Makar živeli u njemu, ako ga tako ne premerite, on će ostati fragmentarna zbrka, mozaik od slučajnih slika, dana, doživljaja, razgovora koje sećanje s mukom drži na okupu.

U Nirnbergu je kota sa koje se pogledom grli celi grad – Carska tvrđava. Odavde se pruža vidik preko krovova do dalekih oboda grada.

Utvrđeno uzvišenje preturilo je preko glave više od hiljadu godina istorije. Od početka dvanaestog do kraja šesnaestog veka svaki nemački car je boravio u Nirnbergu, neki i više od dvadeset puta. U tridesetogodišnjem ratu grad nije osvojen, posle toga je ostao većinski protestantski.

Postojale su i tamne strane života srednjovekovne varoši. U više pogroma ubijeno je na stotine Jevreja, najčešće u smutnim vremenima, kada se tražio krivac za nevolje.

Nirnberg, koji je do Napoleonove epohe bio slobodan carski grad, bi bio pripojen Pruskoj da nije bio prezadužen, pa ga je Berlin odbacio kao trulu jabuku. Bavarski kraljevi su iskoristili priliku, preuzeli dugove i tako zadržali franačku oblast unutar bavarskih granica.

Sva ta istorija je sada nalickana za turiste iz celog sveta. Ipak, pogled sa tvrđave spada u stvari koje čovek ne bi trebalo da propusti.

Direrov grad

Albreht Direr, čovek bez kojega je nezamisliva svetska istorija umetnosti – njegovi bakrorezi, drvorezi, njegovi radovi iz matematike zasnovali su slavu renesansnog genija – odrastao je upravo tu, ispod tvrđave, u kući svog oca, zlatara, koji je u Nirnberg došao iz mađarskog grada Đula. Sada je njegova rodna kuća, naravno, muzej. A do muzeja je i restoran koji se zove „Kod Kuće Albrehta Direra“.

Nirnberg ima najveći broj muzeja po glavi stanovnika od nemačkih velikih gradova. I to je jedno od merila koja Nirnberg redovno svrstavaju u sam vrh svetske liste gradova sa kvalitetnim životom. Franačka prestonica sa švedskim Stokholmom ove godine deli 23. mesto. 

Nirnberg je davne 1662. osnovao akademiju likovnih umetnosti, najstariju u Nemačkoj, a prva gimnazija je pokrenuta skoro vek pre toga. Sada ima jedan univerzitet koji deli sa obližnjim Erlangenom, dva umetnička fakulteta i dva studijska centra za studiranje na daljinu. Ali tu se stvar ne završava. Za 2025. je planirano otvaranje Tehničkog univerziteta kao desetog bavarskog univerziteta.

Šetnja od Tvrđave prema reci kroz jezgro grada dovede vas pre ili kasnije na Glavni trg, na kojem vas čeka raskošna gotička fontana „Lepi bunar“ – „Der schöne Brunnen“. Postavljen je krajem 14. veka i više puta obnavljan.

Četrdeset figura predstavljaju Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda: Filozofija i sedam slobodnih umetnosti, četiri jevanđeliste, četiri crkvena oca, sedam izbornih kneževa, devet dostojanstvenika – od trojanskog Hektora do Karla Velikog  –  i sedam proroka.

Vreme razaranja, vreme obnove

Posle Drugog svetskog rata grad je bio u ruševinama. Čak su postojale ideje da se odustane od obnove i da se grad ponovo podigne na drugom mestu. Ipak, za današnje vreme nezamislivom upornošću obnovljena su skoro sva zdanja koja čine identitet ovog mesta. Protestantska crkva Svetog Lorenca kao i cela Carska tvrđava su primeri volje da se grad vrati pređašnjem izgledu.

Nacističko razdoblje je ostavilo dubok trag u percepciji celog sveta. Nirnberški partijski kongresi su se uz veliku propagandnu pompu tridesetih godina odvijali baš u ovom gradu.

Leni Rifenštal je celu filmsku trilogiju sa najpoznatijim drugim delom „Trijumf volje“ posvetila nirnberškim masovnim skupovima nacista. Time je pokazala šta nastaje kada se ukrste genijalnost i zlo. I upravo ti filmovi, kao i propagandno insistiranje nacista na Nirnbergu, doveli su do simboličkog usijanja ove tačke Trećeg rajha. Između ostalog, i zato je grad nemilice sravljen sa zemljom.

Pri tom malo ko zna činjenicu da nacisti ama baš nikada nisu pobedili na gradskim izborima niti su imali šansu da se – osim silom – domognu većine u gradskoj većnici.

Posleratni Nirnberg je postao pozornica za suđenje nacističkim ratnim zločincima. Grad je izvukao pouku iz prošlosti i postavio spomen-park posvećen ljudskim pravima. Iza kapije nad kojom stoji „Opšta deklaracija o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija“ nalaze se stubovi na kojima su na raznim jezicima sveta ispisana osnovna ljudska prava. „Svi ljudi su rođeni slobodni i sa jednakim dostojanstvom i pravima.“

Ne bi bilo loše da svako od nas ovaj prvi član Deklaracije ponekad ponovi, makar u sebi. A bivši kompleks sa arenom koju su izgradili nacisti pretvoren je u memorijalni centar. U njemu se, u to sam se lično uverio, nemilosrdno prikazuju fakti nacističke strahovlade. Ovde važi parola drugačijeg, zdravijeg  patriotizma: Volim Nemačku, govorim istinu.

Najbolji nemački roštilj

Oni koji nisu jeli nirnberške roštiljske kobasice u Nirnbergu ostaju zakinuti za iskustvo koje se može porediti jedino sa sarajevskim roštiljem na kojem cvrči ćevap. Za razliku od ostalih vrsta nemačkih kobasica koje znaju biti pozamašne, ove kobasice nisu duže od čovečijeg najdužeg prsta. Ta dužina od 7 do 9 centimetara, uz propisanu težinu regulisana je još početkom 14. veka, kada je u gradskim hronikama zabeležena i prva kobasičarnica „Roštiljska kobasica Zvonce“.

Neke od današnjih radnji stare su i po nekoliko stotina godina. Jedinstveni ukus ova kobasica verovatno može da zahvali začinima, pre svega majoranu, jer je Nirnberg oduvek bio na raskršću trgovačkih puteva kojima su se sa juga prema severu transportovale sve vrste luksuzne robe. A možda su manji obim i dužina kobasice doprineli njenoj lakšoj i bržoj roštiljskoj obradi.

Na lokalnom dijalektu se hlepćići ili zemičke nazivaju „weckla“ – i svako ko pronađe fonetsku sličnost sa našim izrazom „vekna“  biće u pravu. Samo što u Austriji i na jugu Nemačke, za razliku od franačkog područja, „Wecken“ označava celi hleb.

Među bavarskim Francima je omiljeno najmanje hlepče sa tri nirnberške kobaje pečene na roštilju raspaljenom na drvetu – vidim da sam počeo da upotrebljavam izraze od milja, ali kako da se ne tepa ovoj hrani kada je sjajna?

Namerniku se uz to preporučuje pšenično pivo sa kvascem – „belo pivo“ – po mogućnosti iz okoline Nirnberga. Primer za to je pšenično pivo iz „Pivare Jagnje“ (Lammsbräu) iz Nojmarkta, varoši koja je na nekih pedesetak kilometara od Nirnberga prema Regenzburgu.

Mada su u međuvremenu neki veliki pivski koncerni iz Nemačke plasirali svoja penušava pšenična piva i u srpske i u regionalne kafane, ovo pivo, u poređenju sa njima, jeste za znalce čisti aristokratski napitak. Osim toga, ova nemačka pivara proizvodi stoprocentno ekološki čisto i biološki kontrolisano pivo, što je i u Nemačkoj retkost.   

Gde ono beše…?

Posle toliko vremena neke stvari koje tražite naprosto nisu tu. Nisam pronašao lokal koji je radio celu noć – u njega sam odlazio na piće kada nisam mogao da spavam, unezveren lošim vestima iz zemlje iz koje sam otišao.

Kafe u kojem sam radio kao kuhinjski pomoćnik promenio je ime. A kafe u kojem je jedne vrele letnje noći 1992. u anketi među obesnim muškim gostima jedna jugoslovenska rukometašica koja je igrala za lokalni tim proglašena za ženu „sa najlepšim nogama u Nirnbergu“ više nije na glavnom trgu.

Obradovalo me da je preživeo kultni kafe sa umetničkim bioskopom „Meisengeige“. Nisam otišao ni u kvart Verd, do veštačkog jezera oko kojeg sam nedeljom šetao. Niti sam seo da ručam u restoranu „Opatija“, koji je, kao što videh u prolazu, živ i zdrav. Nisam vam pričao ni o trpkim franačkim vinima koja svakako zaslužuju pažnju.

Trebalo je fotografisati taj moj Nirnberg iz 1991. Lep je i ovaj grad iz 2019. Samo što više nije moj.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android