Talas iseljavanja iz Slavonije se nastavlja. Nakon što je u zemlje Evropske unije otišao prvi talas polako odlazi i drugi. Prvo su otišli oni koje su naterali nevolja, nemaština i nezaposlenost. Oni su bili voljni da zamene mesto boravka za mogućnost da plate režije, vrate dugove i školuju decu. No, sada odlaze i oni koji žele nešto više od života. Koji se ne mire s preživljavanjem. U Hrvatskoj polako sazreva svest da je dom tamo gde ti je dobro i gde te cene. Odlazi polako i drugi talas ljudi koji su mogli da prežive u Hrvatskoj, ali ne mnogo više od toga. Jedan od omiljenih ciljeva je Irska.

Elektrotehničar Dario Šabalić (21) radio je u Osijeku neko vreme u Eriksonu, ali ubrzo su i tamo počela otpuštanja, pa je izgubio posao u struci. Radio je i povremeno preko studentskog servisa u jednom pozivnom centru, ali je je, čim mu se pružila prilika, odlučio da sa prijateljem ode u Irsku. Kaže da nije požalio, a to iskustvo mu je neprocenjivo u svakom pogledu; zaradio je nešto novca, usavršio je jezik, upoznao nove ljude i stekao iskustvo koje nije nalik ničemu što je doživeo do sada. Kako sam kaže, nije ni nameravao da ostane u Dablinu zauvek već samo da „proba". I to je učinio.

Važan i odnos prema radniku

„Otišao sam 12. februara i ostao do 1. jula, a posao sam našao u prvih deset dana. Radio sam kao pomoćni kuvar u Guglovoj menzi i to mi je mnogo pomoglo jer sam imao tri obroka dnevno, besplatnu teretanu, besplatan ulaz na bazen, sve beneficije koje uživaju njihovi zaposleni", kaže Dario i navodi da je Irska bila izbor uglavnom zbog minimalne satnice od 9,15 evra po satu. Nije očekivao da će odmah naći bolje plaćen posao, ali i ovo je bilo dosta.

Pomoglo mu je što je znao jezik i dobro se uklopio. Osim novca, sviđa mu se mesto gde je radio i odnos prema radu. „Možda moje iskustvo nije reprezentativno, ali meni je bilo odlično. Tamo se trud nagradi, samo treba raditi i svi to primete. Takve stvari nekad znače isto koliko i plata", priča Dario za DW.

Ne sviđaju mu se jedino klima i preskupi smeštaj, ali kako kaže, ni to nije problem u njegovim godinama. Nostalgiju za ravnicom nije ni stigao da oseti. „Naših ljudi ima jako puno, u Guglu sam sreo ljude iz Belišća, Belog Manastira..."

Jedni povlače druge

Dario je onda uradio ono o čemu mnogi 21-godišnjaci iz njegovog kraja sanjaju: putovao. Dao je otkaz u Dablinu i otišao na festival Egzit u Novi Sad, nakon čega se zaputio preko Rumunije i Bugarske u Grčku i Makedoniju. Nakon što se vratio u Osijek, otišao je nekoliko dana s devojkom i na Pag, pa kad je dosadilo kupanje, krenuo je preko Italije i Francuske u Španiju. Novac je brzo potrošen i Dario sada pakuje kofer i vraća se na Zeleno ostrvo. Ovaj put sa sobom vodi i dvojicu prijatelja iz Osijeka. Svako ko ode, povuče još nekog... „Nisam ja njih nagovarao, samo sam im ispričao kako je tamo i kako stvari stoje, sami su odlučili da krenu", kaže Dario.

Svestan je da ne može ovako živeti zauvek, još jedno leto planira da provede na isti način, a onda će pokušati da nađe neki stalni posao i razmišljati o budućnosti. „Naravno, kada bih našao posao u struci ili dobro plaćen posao, ne bih davao otkaz. Ali za sada me to ne brine", kaže Dario. Nema iluzija da će naći dobro plaćen posao u Osijeku: „Možda u Zagrebu, ali i to je mala šansa, za sada mi je bolje da radim u Irskoj. Nije mi cilj da zauvek odem iz Hrvatske, ali takve su okolnosti..."

Odlaze cele porodice

Uopšte ga ne brine da li će naći posao kad se vrati u Dablin. Ono što je video na internetu mu je, kaže, više nego dovoljno da se vrlo brzo zaposli. Tokom razgovora Dario ostavlja dojam „mladića iz dobre porodice", pristojan i toliko stidljiv da nije želeo da pristane na fotografisanje. On je „osiječki dečko“ koji je krenuo u potragu za srećom, željan samopotvrđivanja, ne zaboravljajući vrednosti koje je poneo od kuće.

Ivan Sili sasvim je druga priča. On je 43-godišnjak sa suprugom i dvoje dece. Jednog dana je samo povukao crtu i zaključio da nije dovoljno plaćen za svoj rad. Kako sam to slikovito kaže: „Nisam ja svoju kičmu u Lidlu kupio." „Imao sam posao, ali sam pet dana pre nego što sam otišao dao otkaz. Prvo sam otišao u Nemačku i radio tamo neko vreme, a onda sam produžio u Irsku. Supruga će doći za mnom za mesec dana, a onda i deca, kaže Ivan koji je se definitivno odlučio na odlazak s celom porodicom. Njegov motiv pre svega je finansijski, jer i on i supruga su imali posao, nisu opterećeni nekim velikim kreditima i dugovanjima, ali jednostavno su primanja premala za dostojanstven život.

Računica je za Ivana jednostavna. Mesečni prihodi u Hrvatskoj jednaki su njegovim sedmičnim prihodima u Irskoj. Tu za njega prestaje svaka priča i nije više pitanje zašto odlazi, već zašto nije pre otišao.

Mnogi koji su posegnuli za pasošem i dali otkaz imaju isti argument zbog kojeg odlaze: Nije toliko problem što je rad u Hrvatskoj slabo plaćen, već što je radnik potcenjen. Na osiječkoj stanici se sve mlađi ljudi ukrcavaju u autobuse, ali odlaze i majstori, zanatlije, kuvari, konobari, medicinske sestre, ljudi sa zanimanjima i zanatima, onaj kadar svake radne populacije koji održava jednu ekonomiju živom. I svi se slažu da nije stvar samo u novcu, već i u činjenici da neko cijeni njihov rad i trud.