DW: Vi ste tamo u Prištini ljuti na Tačija u poslednje vreme, zar ne?

Iljir Deda: Gospodin predsednik Kosova je izašao iz političkog konsenzusa i bez ikakvog mandata Skupštine, a njemu po našem ustavnom sistemu treba skupštinski mandat, počeo je da destabilizuje i Kosovo i region kada je prihvatio ideju Dobrice Ćosića o etničkom principu granica.

Kako ste Vi to shvatili? On čas kaže jedno, čas drugo, čas je za, čas protiv korekcije...

Zato što smo obavešteniji valjda (smeh). To je jasno. Meni je najvažnije da osamdeset odsto ljudi na Koosvu odbacuje taj model finala Kosova i Srbije. Tu su i većinska i sve druge etničke grupe. Imamo permanentni sudar vrednosnog sistema kojem stremimo i modela koja više liči na minhensku kapitulaciju Zapada pered Hitlerom 1938. godine.

Znate da ko prvi pomene Hitlera, izgubio je debatu.

Nije izgubio. Mislim da u današnje vreme, ako stremimo da budemo civlizovani deo našeg kontinenta, imamo puno modela iz Evropske unije koje možemo preslikati ili adaptirati u finalu Kosova i Srbije. A ako se vraćamo modelima koji su vodili raspadu bivše Jugosvaije i stotini hiljada mrtvih – da ne zaboravimo, Jugoslavija se raspala baš zbog ideologije etničkog razgraničenja – to je propalo. Ne možemo u miru imati tu vrstu modela i finalnog rešenja jer tako niti će se normalizovati odnosi Kosova i Srbije, a i ceo Balkan će biti bačen u novu krizu na dvadeset godina. Gospoda Tači i Vučić uz podršku gospođe Mogerini više od godinu dana razgovaraju o ovom modelu, lobiraju po Zapadu.

Pošto ste očigledno obavešteni, hajde recite kakav je to model: da li je to Sever Kosova za Preševsku dolinu, da li se radi o opštini Leposavić, o čemu se radi?

Do sada sam se uzdržavao od komentarisanja informacija o tom modelu jer moramo biti fokusirani da ga odbacimo. Čim počnemo govoriti o tome o čemu oni razgovaraju i gde će da budu granice po Tačiju i Vučiću, to bi značilo da spremamo javno mnjenje na to.

U Srbiji se unutrašnja politička situacija na Kosovu slabo prati. Odavde izgleda da postoje Tači koji je za „to" i Haradinaj koji je protiv „toga". Da li je tako ili je malo komplikovanije?

Vi u stvari razgovarate sa naglasnijim protivnikom te opcije. Na Kosovu postoji potpuni politički konsenzus i vlasti i opozicije o odbacivanju projekta etničkog razgraničenja. To je dobro. Na Kosovu, za razliku od Srbije, postoje nezavisni mediji, jače civilno društvo i jaka opozicija i otvorena i žestoka debata. U ovom slučaju to nije debata, jer maltene ne postoje dve strane, svi smo na jednoj strani.

Što se onda toliko plašite ako ste svi protiv?

Zato što su u centru procesa gospođa Mogerini i njen tim i oni guraju ili, kako kažu, „ohrabruju“ strane da što pre potpišu bilo šta i da sve nas stave pred svršen čin. To je logika celog procesa, a vidimo da se sedam godina kasnije nalazimo nigde što se tiče normalizacije odnosa baš zbog takvog pristupa. To je užasno neodgovorno, a zaprepašćujuće je da gospođa Mogerini ćuti na nekoliko zajedničkih apela civilnog društva iz Srbije, sa Kosova i iz regiona da se izjasni protiv etničkog razgraničenja. Da bi sve ušlo u normalne tokove trebaju nam transatlantske zemlje na istoj strani.

Čini Vam se da nisu na jednoj strani?

Sada nisu. Trebaju nam i osnovni principi dijaloga kojih nema. I treba još da budemo sigurni da sporazum koji na kraju treba da bude potpisan – a svima nam je u interesu da završimo ovu priču – naliči na mirovni sporazum, gde su Kosovo i Srbija predvidljive države jedna prema drugoj i sa jasnim putokazom u integracije u EU.

Kažete da treba konačno „završiti priču“, ali kako to zamišljate? Da naprosto Srbija prizna Kosovo i to je to? Da li biste bili spremni da govorite o pitanju imovine i drugim pravima?

Znate, ja iz opozicionog ugla već sedam godina posmatram proces. Mi u stvari i ne znamo, zbog netransparentnosti, o čemu se pregovara i o čemu treba da se pregovara. Priznanje je jedan od preduslova za normalizaciju. Srbija i Hrvatska priznaju jedna drugu, ali nemaju normalne odnose. Zato moramo odgovoriti na to šta bi značili normalni odnosi Kosova i Srbije – politički, ekonomski, bezbednosni. Ne možemo gledati jedni na druge kroz prizmu pretnje. Srbija sada gleda na Kosovo kao na pretnju i Kosovo gleda na Srbiju kao na pretnju. Šta ćemo raditi bez Kfora kad se povuče? Moramo na to odgovoriti.

Pratim naravno diskurs srpskih političara – u Beogradu je stvoren paralelni univerzum koji, iskreno da Vam kažem, nema nikakve veze sa realnošću. Nikakve. Na primer, zašto je problem Srbiji da Kosovo bude deo Interpola? Ako Interpol vodi uključivanju Kosova u efikasnu borbu protiv regionalnog kriminala, šta je problem? Gde je problem gospodina Vučića i srpske Vlade? Nemamo odgovor. Gde je problem u punopravnom članstvu u međunarodnim organizacijama kad samo tako Kosovo može i mora da ispuni standarde tih organizacija?

Duboko verujem da je veoma važno, kad god taj sporazum da bude, da tu postoji i reciprocitet prava – ako Srbi na Kosovu traže veću samoupravu, moramo imati sličan model veće samouprave i Albanaca u Preševskoj dolini kako bi ljudi shvatili kome pripadaju.

Jasna mi je Vaša perspektiva. Iz perspektive Srbije, to je sve davanje nečega i onda se ljudi pitaju a šta ćemo mi da dobijemo.

Pa nismo na pijaci gde trgujemo...

Politika može i tako da se posmatra. Hoću da kažem da Vučićeva ideja o razmeni teritorija kod nekih jeste dobrodošla baš zato što izgleda kao da će Srbija nešto da dobije. Zato Vas i pitam: šta je sa imovinom, šta je sa Gazivodama, šta je sa Trepčom? Zar nisu to stvari o kojima ozbiljno treba da razgovaraju dve, kako Vi kažete, susedne države?

Pa naravno, ali tu imamo francusko-nemački model razgovora o tim stvarima. Ako je Zajednica za ugalj i čelik bila model saradnje, zašto ga mi ne bismo primenili? Gazivode je tri četvrtine na Kosovu, jednu četvrtinu u Srbiji...

...i sto odsto plaćeno iz Beograda.

Ne. Po svim dokumentima Svetske banke, Federacija je na ime Kosova podigla kredit sedamdesetih. Dakle to je rađeno novcem kosovskih građana. A od 1989. kada je ukinuta autonomija, onda je Srbija to preuzela ne sebe. Ali to je Kosovo samo i uzelo i otplaćivalo i projektovalo. Zato što su Gazivode potrebne ne samo za energetski razvoj Kosova, već i 700.000 ljudi koristi vodu za piće i poljoprivredu. Nije to kao što se u Srbiji postavlja jednostrano i daleko od činjenica. Diskurs moje i tvoje... Voda ne pita ko je pije, Albanac ili Srbin, razumete? I taj pogled na rešenje situacije, trgovački, kao da smo mi na nekom buvljaku Otomanske imperije i cenjkamo se šta je čije... Ne. To ne može biti budućnost.

Budućnost je kako će ljudi da žive kad više ne budemo gledali jedni druge kao na neprijatelje. Kako će Srbi da žive na Kosovu, hoće li se osećati ravnopravnim i da li će to isto osećati Albanci u Preševskoj dolini? Znate, imamo fantastične zakone i Ustav, ali to ljudi treba da osećaju. Dinamika međuetničkih odnosa je uvek žrtva diskursa političkih lidera. Po diskursu u Beogradu, ne vidim da smo blizu sporazuma o normalizaciji odnosa.

Kažete da su EU to jest visoka predstavnica Federika Mogerini naklonjeni ideji Vučića i Tačija. Čemu onda služe drame s vremena na vreme, odlasci na Gazivode gde se dižu vojska i policija, pretnje, tenzije?

Oni to rade zato što imaju prećutni dogovor – i ovo nije špekulacija – da, ako ne budu mogli da nacrtaju nove granice mirno, onda će kroz tenziju dovesti do toga. Mislim da su njih dvojica najlošije figure u ovom procesu.

Stvarno mislite da može da počne da se puca?

Ako se oni dogovore, da. A oni imaju taj dogovor. Ali im nekako propada, jer im ne damo. Ne damo im mi na Ksoovu, ni Albanci ni Srbi, a bogami i ljudi u Srbiji, malo njih, ali ipak i oni ne daju. Meni je žao što u Srbiji nema veće slobode medija da bi ljudi mogli više da objašnjavaju svoje stavove umesto što su svakog dana demonizovani od nekoliko ljudi koji vode državu. Na Kosovu je drugačije. Tamo je prošlo vreme kada je na diktat moglo nešto da se radi.

Mnogi vole da tumače događaje u političkoj Prištini pod prizmom novog tribunala za zločine UČK. Smatra se da se mnogi viđeni političari plaše da će morati da spakuju kofere za Hag.

Znate kako, ako se bilo ko na javnoj funkciji plaši da će završtii u Specijalnom sudu, bolje je da odmah da ostavku i ne drži Kosovo taocem svoje nesigurnosti i straha. Kosovo se dosta politički promenilo i tamo je veoma blizu smena generacija političara, što je veoma važno za kosovski istinski zaokret ka Zapadu.

*Iljir Deda, 1976, je poslanik opozicione liberalne stranke Alternativa u kosovskom parlamentu. Pokret Samoopredeljenje, u kojem je u prošlom mandatu ušao u parlament, napustio je zbog neslaganja sa nasilnim akcijama. Deda predaje javnu politiku na Univerzitetu za biznis i tehnologiju u Prištini. Pre ulaska u politiku dugo je radio u nevladinom sektoru, predvodeći Kosovski institut za istraživanje politike i razvoj (KIPRED), a bio je i analitičar Međunarodne krizne grupe i savetnik bivše kosovske predsednice Atifete Jahjage i bivšeg premijera Bajrama Redžepija.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android