Vlasti u Srbiji nikako da nađu meru u upravljanju delikatnom krizom. Najpre su ih građani vukli za rukav da shvate virus kao ozbiljnu pretnju dok je predsednik u Gornjem Milanovcu pozirao sa školarcima pričajući da su oni „hrabriji od mnogih drugih i ne plaše se, kako se ono zove, korona-virusa“, a izvesni pumolog izvodio je najgori stendap šou u istoriji čovečanstva.

Zatim su se osmesi naglo ukiselili, a Vlada napravila potpuni zaokret i uvela mere koje su među najrestriktivnijim u Evropi.

Ovog vikenda imamo šezdesetočasovni policijski čas. Kada on istekne, vraćamo se na zabranu kretanja od pet popodne do pet ujutru. Građanima starijim od 65 godina je već pune četiri nedelje dozvoljeno da izađu iz kuća samo jednom nedeljno u cik zore, da trknu do prodavnice.

Raste broj uhapšenih zbog kršenja zabrane kretanja, a neke drakonske kazne razrezane su putem Skajpa. Zabranjeno je okupljanje više od dve osobe na javnom mestu. Granice su zatvorene. Državni vrh šalje signale da to možda nije kraj pooštravanju, i dobija podršku i od jednog dela građana koji mu inače nije naklonjen, jer strah od zaraze je i realan i opravdan.

Zabrinuti početnim „sporim paljenjem“ donosilaca odluka, mnogi građani sada osećaju da je bezopasnije pogrešiti čuvajući se previše nego premalo. Prihvatljivo nam je da danima ne možemo iz kuće, jer se stvorio utisak da je jedina alternativa to da nas bezrazložno razdragani Nestorović u stilu Gige Moravca vodi na ekskurziju u žarište epidemije.

Proces prihvatanja pooštravanja mera ipak nije bio potpuno spontan. Ozbiljan udeo u tome imala je i uspešna konferencijsko-medijska kampanja čiji cilj je bio da nas uveri da smo za sve posledice epidemije isključivo krivi mi sami. Iz dana u dan javnost Srbije je slušala varijacije na temu da smo nedisciplinovana rulja i da jedini problem leži u tome što se niko ne pridržava preporuka.

Krivi su bili penzioneri, pa im je zabranjeno da izlaze napolje. Krivi su bili posetioci kafića, za razliku od posetilaca kladionica. Krivi su bili gastarbajteri, mučki se vraćajući u sopstvenu državu da se okoriste o svoj zdravstveni sistem. Krive su bile čak i prve žrtve, pa im je javno izlistavan zdravstveni karton da se dokaže da su umrli po više osnova.

Targetiranje grupa krivaca je počelo da generiše prizivanje oštrijih mera da bi se neposluhu i rizičnom ponašanju stalo u kraj, i efikasno je skrenulo pažnju sa loše pripremljenosti države za pandemiju. Ograničenja koja su uvedena predstavljena su više kao čvrstorukaške kazne za neposlušnu decu nego kao mehanizmi za suzbijanje epidemije.

Njihova efikasnost se, međutim, ne analizira dovoljno. Neke od njih su izvesno dale određeni efekat, ali konkretnije procene nadležnih organa mahom izostaju. Propisi za šetanje pasa su se menjali u više navrata, i sva je prilika da su oscilirajući rejtinzi predsednika imali više udela u tome nego ono šta se propisima postizalo. Može se očekivati da će ublažavanje mera – kad do toga dođe – takođe biti motivisano sličnim razlozima.

Zašto je uopšte bitno vođenje računa o opravdanosti svake mere? Zar nam nije jednostavnije da prosto igramo na sigurno i, recimo, stavimo sve građane u potpunu izolaciju na dve do četiri nedelje, onemogućavajući dalje širenje virusa?

Nažalost, nije tako jednostavno, čak i da je izvodljivo. Primera radi, potpuna obustava kretanja onemogućava život stanovnicima neformalnih naselja i sprečava volontere da im pomažu, a sama država nema volje čak ni da im dopremi cisterne s vodom. Svaka odluka nosi nuspojave koje se vrlo konkretno obijaju o neke glave. A to je samo početak problema.

Ako je Vučićev režim u bilo čemu bio dosledan u poslednjih osam godina, to je korišćenje svake prilike da prigrabi sebi još vlasti. Dobijanjem blanko-čeka od javnosti za svaki potez dok traje epidemija otvara mu niz mogućnosti za manipulaciju, i neke od njih se već koriste.

S jedne strane imamo hapšenja ljudi koji narušavaju sliku da je, s izuzetkom nerazumnih građana, sve u najboljem redu. Novinarka Ana Lalić provela je noć u pritvoru pod optužbom da je „širila paniku“ zato što je pisala o problemima u Kliničkom centru Vojvodine. Uz isto objašnjenje priveden je i radnik račanske fabrike „Jura“ Slaviša Pajović koji se pobunio zbog manjka zaštite na radu.

S druge strane gledamo kako predsednik koristi brisani medijski prostor vodeći nezvaničnu predizbornu kampanju, lično uručujući respiratore bolnicama kao da ih plaća iz sopstvenog džepa, a ne iz državnog budžeta. Smešteni u svoje domove pod pretnjom hapšenjem, gledamo ga kako paradira sa svitom i navijamo da bude strog prema svakome ko šeta napolju i stoji u grupama većim od dve osobe.

Pandemija je ozbiljna stvar i tiče se svih nas. Zato je važno da već sada insistiramo da nam se pruže dobri razlozi za svaku uvedenu meru, i da one – sem u situacijama kada je to razumno – važe za sve. U protivnom, vrlo brzo ćemo doći u poziciju da nećemo smeti da tražimo opravdanje za dužinu trajanja vanrednog stanja, ili čvrste razloge ako ga na jesen ponovo uvedu.

Nije reč o nekakvom metafizičkom strahu od autoritaraca: kao što vidimo na primeru Mađarske, vanredno stanje može preko noći da se pretvori u de facto apsolutnu vlast. Ovlašćenja koja dajemo ljudima na čelu države mogu vrlo lako da postanu naša četiri zida.

Ako već nisu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android