Švajcarski istoričar Oliver Jens Šmit, profesor istorije Istočne Evrope na Univerzitetu u Beču i jedan od vodećih poznavalaca društvene i kulturne istorije jugoistočne Evrope, u intervjuu za švajcarski list Noje cirher cajtung (NZZ) govori o tome koliko su predstave o Balkanu zasnovane na činjenicama, a koliko na stereotipima. Šmit je i jedan od urednika obimnog „Priručnika za istoriju jugoistočne Evrope“, a nedavno je objavio knjigu „Moskovski zapadni rivali – evropska istorija od Severnog rta do Crnog mora“.

Na pitanje da li je Balkan uopšte napredovao, s obzirom na to da se mnogi problemi iz 19. veka mogu i danas prepoznati – poput klijentelizma, ekonomske zaostalosti ili slabog građanskog društva, Šmit odgovara da napretka svakako ima, ali se on više odnosi na društvo, nego na strukture vlasti.

Prema njegovim rečima, u poslednjih 35 godina u svim državama regiona izrasla je građanska, urbana srednja klasa koja je međunarodno umrežena, poseduje bogato iskustvo života i rada u inostranstvu i više nije snažno vezana za lokalne centre moći. Ona je stvorila „javnost, ili bolje rečeno protivjavnost“, što istoričar Šmit smatra istorijski novom pojavom.

Čvrsti savezi policije, službi, poslovnih elita i crkve

Na pitanje zašto ta društvena grupa nigde nije uspela da preuzme vlast, Šmit objašnjava da su posle pada komunističkih diktatura u državama poput Srbije ili Rumunije, nastali čvrsti savezi policije, bezbednosnih službi, poslovnih elita i Pravoslavne crkve, koje je teško razbiti. Dodaje da protestni pokreti, ukoliko žele političke promene, moraju da prerastu u stranke, ali da pritom lako gube podršku čim i sami počnu da deluju korumpirano.

Govoreći o studentskim i građanskim protestima u Srbiji i demonstracijama u Albaniji, gde se građani protive poslovima sa investitorima, Šmit ocenjuje da se u Srbiji okupio veoma širok politički spektar, „od proevropskih intelektualaca do tvrdokornih nacionalista“.

„Svi su protiv vlasti, ali imaju veoma različite predstave o tome šta bi trebalo da dođe posle nje. Režim i represivni aparat u Srbiji toliko su snažni da protest funkcioniše bez jasno prepoznatljivih vođa, jer bi oni odmah bili uklonjeni.“

Prikrivanje socijalnih i ekonomskih problema nacionalizmom

Na pitanje zbog čega je etnički nacionalizam, koji Balkan obeležava još od 19. veka i dalje toliko snažan, Šmit odgovara da mnoge države imaju „krhak nacionalni identitet“, zbog čega nacionalizmom često prikrivaju socijalne i ekonomske probleme.

„Takođe, tokom proteklih dvesta godina razvile su se snažne strukture u kojima veliki broj ljudi živi upravo od negovanja takvih nacionalnih narativa. Taj obrazac posebno je izražen u vrhu državnih institucija – u Akademiji nauka, Pravoslavnoj crkvi i vojsci. To podjednako važi za Srbiju i Rumuniju,“ kaže istoričar Šmit.

Na konstataciju švajcarskog lista, da se Balkan gotovo uvek pokreće kada se promeni sistem velikih sila u koji je uklopljen, podsećajući da je tako bilo sa slabljenjem Osmanskog carstva, krizom Austrougarske ili završetkom Hladnog rata, Šmit kaže da najpovoljnija situacija za regionalne vladare jeste kada se velike sile međusobno nadmeću na Balkanu i pojašnjava:

„To im daje prostor za manevrisanje. Najnepovoljnija je situacija kada postoji jedan hegemon, kao što je Evropska unija kratko bila početkom ovog veka. To vreme je prošlo i Brisel danas ima konkurenciju u Kini, Sjedinjenim Američkim Državama i Rusiji. Vučić to veoma vešto koristi, balansirajući između tih sila. Takva politika ima dugu tradiciju. Novija istraživanja pokazuju da Osmansko carstvo nije bilo ništa drugo do skup regionalnih vladara koji su bili odani Istanbulu sve dok ih je on ostavljao na miru. Nijedno carstvo nije uspelo da u potpunosti centralizuje Balkan. Kada god je želelo da dominira, moralo je da sarađuje sa lokalnim elitama.“

Tito majstor balansiranja između Istoka i Zapada

A na konstataciju da je Josip Broz Tito bio pravi majstor balansiranja između Istoka i Zapada, Šmit odgovara potvrdno i podseća da je sličnu politiku vodila i Rumunija. „I Tito i rumunski diktator Čaušesku bili su uvereni komunisti, ali su mnogo zaradili zahvaljujući politici balansiranja između Istoka i Zapada“, kaže on. Dodaje da su oba sistema propala kada je završetkom Hladnog rata nestao prostor za takvu politiku.

Noje cirher cajtung se zatim osvrće na današnje geopolitičke promene i drugačiji pristup Sjedinjenih Država regionu. Šmit ocenjuje da političkim elitama na Balkanu više odgovara transakcioni pristup Vašingtona nego, kako kaže, „moralizatorsko i često neefikasno delovanje Evropske unije“. Kritikuje i činjenicu da Brisel i dalje nema postepen model pristupanja, već poznaje samo dve kategorije – članice i nečlanice, što, po njegovom mišljenju, usporava evropske integracije.

Govoreći o međunarodnim protektoratima, od Grčke u 19. veku do Bosne i Hercegovine i Kosova krajem 20. veka, Šmit ocenjuje da istorija pokazuje koliko su takvi eksperimenti bili ograničenog dometa. Razlozi neuspeha, smatra on, uglavnom su isti, „problemi u komunikaciji, ne samo što se tiče jezika nego i mentaliteta, različiti sistemi vrednosti. I konačno, lokalni akteri uvek imaju jače adute.“ Šmit takođe smatra da međunarodni predstavnici često oslobađaju lokalna društva odgovornosti, jer im omogućavaju da za sopstvene neuspehe okrive velike sile. „To je na Balkanu viševekovni obrazac razmišljanja – i prisutan je i danas“, naglašava Šmit.

Odakle potiče loš imidž Balkana?

Na pitanje odakle potiče loš imidž Balkana na Zapadu, Šmit kaže da se to može prilično precizno utvrditi, da on potiče još iz vremena Prvog balkanskog rata 1912. godine, kada je u zapadnoj Evropi stvoren utisak o posebno brutalnom načinu ratovanja.

Ipak, podseća da je između dva svetska rata postojao i sasvim drugačiji pogled na Balkan: „Mnogi putnici dolazili su ovamo da vide ono što su smatrali ’autentičnim životom’, muškarce i žene u njihovim tradicionalnim ulogama. Takvo viđenje postojalo je čak i kod nacista, koji su prema istočnim Slovenima gajili izrazit rasizam, ali su Slovene na Balkanu shvatali ozbiljnije i nisu ih smatrali nižom rasom“, objašnjava istoričar i dodaje da se izrazito negativna slika ponovo učvrstila tokom raspada Jugoslavije devedesetih godina, te da su predrasude bile tim jače što je posmatrač bio udaljeniji od Balkana – u Sjedinjenim Državama mnogo više nego, na primer, u Austriji.

Balkan više nije egzotična nepoznanica

Danas je situacija drugačija, kaže za Noje cirher cajtung istoričar Oliver Jens Šmit: „Mnoge balkanske zemlje danas su izuzetno popularne turističke destinacije – Hrvatska, Albanija, naravno i Grčka. Nedostaje im radne snage kako bi primile i uslužile ogroman broj turista. Albanija se danas predstavlja kao drugačija i tajanstvena zemlja. Međutim, i u najzabačenijem selu možete naići na nemačke ili poljske turiste. Dakle, Balkan više nije egzotična nepoznanica. Naprotiv, postao je veoma tražena turistička destinacija.“

*Ovaj izbor iz štampe sadrži citate, odlomke i sažetke iz medija na nemačkom jeziku i ne odražava stavove redakcije.