DW. Konstatujete da se u Istočnoj Evropi povećava netrpeljivost prema strancima. Odakle taj trend?

Julijana Rot: Pojam "Istočna Evropa" je konstrukcija koja ima dugu istoriju. Nastao je u Zapadnoj Evropi u 18. veku i od početka je obeležen predstavom istočnih delova kontinenta kao "drukčijih", "stranih", "zastrašujućih", često i "zaostalih". Ta karakterizacija se do danas nije promenila. Zapravo, društva koja se tu ubrajaju nemaju mnogo toga zajedničkog. Različite su im vere, jezici, tradicije, kulture i istorije. Zajedničke crte su, pak, novijeg datuma: to su pre svega ludačka košulja sovjetskog sistema i njene političke i mentalne posledice. Jedna od tih posledica je i sve veća netrpeljivost prema strancima. Ona je u tesnoj vezi sa sovjetskim vremenima. Ta društva su bila odsečena od spoljnog sveta, ekstremno nepokretna, nije bilo kontakta čak ni sa "bratskim narodima"; pogled je bio usmeren isključivo prema unutra, prema sopstvenom. Stranaca tu nije ni bilo. Čak i kontakti sa stranim studentima iz Afrike ili Latinske Amerike su bili zabranjeni. Internacionalnost i pogled koji seže dalje od sopstvenog dvorišta bili su nepoznate veličine.

Duboke promene posle raspada sovjetskog sistema donele su nesigurnost u sve oblasti života. Energija ljudi je bila uglavnom usmerena na savladavanje svakodnevice i nije bilo mnogo prostora za širenje horizonta i uljudnog ophođenja sa drugima. U potrazi za samim sobom, za novim identitetom, ljudi su nastojali da se razgraniče od drugih, da se nađu u formuli "mi i drugi" - stanovnici baltičkih zemalja u odnosu na Ruse, Slovaci u odnosu na Mađare, Rumuni u odnosu na Rome itd. U većinskim narodima je uvek postojao latentan nacionalizam, a povodom dolaska velikog broja izbeglica on se danas aktivirao i produbio.

Važi li to samo za "Istočnu Evropu?"

Tema "Evrope koja ne podnosi strance" je zbog najnovijih trzavica u EU sada izazvala veliku pažnju pri čemu se tu lako poseže i za stereotipima o "Istočnoj Evropi". Istovremeno vidimo i sve jaču netrpeljivost prema strancima u čitavoj Evropi - gde je tu ono što bi bilo specifično "istočnoevropsko"? Strah od stranog je generalno ljudski. To je subjektivna emotivna reakcija na ono što je nepoznato, neočekivano i preteće. Iako je strah od stranca osobina ljudske psihe koju srećemo svuda u svetu, ophođenje sa njim se razlikuje od društva do društva. Uopšteno rečeno: u "starim" evropskim demokratijama netrpeljivost prema strancima ima negativne konotacije i nalazi se pod političkom kontrolom; u "novim" demokratijama taj fenomen još nikada nije bio pod političkom i društvenom kontrolom. Pokušavam da u istočnoevropskim medijima pratim aktuelan diskurs o izbeglicama i užasnuta sam slobodom sa kojom se tamo izbeglice generalno ocrnjuju. Jezik mnogih političara i komentatora, ali i prosečnog građanina, pun je te netrpeljivosti prema strancima, i pri tome veoma oštar.

U istočnoevropskim društvima koja - kako Vi kažete - imaju manje iskustva sa strancima i kraću istoriju demokratije, tradicionalizam i paternalizam dominiraju nad liberalizmom. Ima li to značaja?

Ne slažem se sa formulacijom pitanja, jer ono polazi od vrednosnog stava. Zapadni društveni modeli - demokratija i liberalizam - imaju pozitivne konotacije, dok se "istoku" pripisuju manje simpatične vrednosti poput tradicionalizma, porodice i patrijarhalizma. Živimo u vremenu u kome je jednoznačnost takvih opisa poljuljana. Globalizacija je mnogo promenila u uređenju društava, a pre svega je pokazala da crno-bela poređenja ne donose neka vredna saznanja. Meni se čini da se u zapadnom gledanju na postsocijalističku Evropu često polazi od prevaziđenih paradigmi. Nasuprot onom što Vi kažete, za razliku od Nemačke su baš istočnoevropska društva imala istorijska iskustva života sa strancima. Oni su u njihovim istorijama bili deo većih državnih tvorevina, ruskog, osmanskog, habsburškog carstva. Multikulturalnost starih imperija je - u poređenju sa nacionalnim državama koje su iz njih proizašle - bila enormno izražena; takvo bogatstvo jezika, religija, tradicija i kultura danas gotovo više ne može da se zamisli. No, tim zajednicama se upravljalo na drukčiji način od onog koji bi se nama dopadao - hijerarhijski, u okviru regulisanog etničkog života jednih pored drugih - mnogo drukčije od naših predstava o integraciji.

Kako ocenjujete to što političari u tim zemljama rade - i ne rade - kada je reč o izbegličkoj politici?

Istočnoevropski političari su u "sendviču". S jedne strane, moraju da vode računa o raspoloženju svojih birača - a oni uglavnom odbijaju strance. Osim toga, moraju da zadovolje i svoje unutrašnjepolitičke alijanse. S druge strane, u obavezi su da poštuju zajedničke okvire odluka EU. Kada je reč o izbeglicama, vidimo da se nacionalno i evropsko sve više udaljavaju jedno od drugog. Trenutno se ocrtavaju tri orijentacije: otvorena konfrontacija sa onim što želi EU, zauzimanje maglovitih pozicija i praktična dvoličnost. Svim tim varijantama je zajedničko odbijanje da se sledi dominacija Brisela.