Zapravo ima sasvim dovoljno knjiga o Adolfu Hitleru. Upravo poslednjih godina su izašle mnoge Hitlerove biografije renomiranih istoričara. Sada se teme latio i Brendan Sims, profesor istorije međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Kembridžu. Njegova knjiga sa više od 1000 strana je prošle jeseni objavljena na engleskom, a sada je izdat i nemački prevod.

Kad god se u Nemačkoj objavi nova Hitlerova biografija, to je uvek događaj. Nedelju dana pred pojavljivanje knjige, nedeljnik Špigel je objavio intervju sa Simsom, koji je tu govorio o svojoj glavnoj tezi. A ona glasi ovako: Hitlera je u unutrašnjoj i spoljnoj politici pokretala istovremena ljubav i mržnja prema Angloamerici. Zamajac rata i uništavanja nije bila mržnja prema boljševizmu, već odmeravanje snaga sa Velikom Britanijom i SAD.

Hitlerov odnos prema Angloamerici je obeležen zavišću i divljenjem

Tu su bila bitna Hitlerova iskustva između 1914. i 1918. godine: „Divljenje i poštovanje su proistekli iz njegovih iskustva u Prvom svetskom ratu. Hitler se stalno vraćao priči o žilavosti Britanaca kakvu je doživeo na frontu."

Ček ni antisemitizam nije nastao u prvoj liniji iz duboke mržnje prema Jevrejima, već iz konkurentskog odnosa prema „svetskom kapitalizmu" nastanjenom u Americi. Tamo je on video Jevreje koji drže u rukama poluge moći. Mora li sada da se revalorizuje pogled  na Hitlera i njegove motive?

Više detaljnih Hitlerovih biografija objavljenih poslednjih godina nudi drukčija gledišta. Kao standardno delo važi dvotomna Hitlerova biografija Britanca Jana Keršoa, objavljenja 1998/2000, u kojoj je taj istoričar u centar postavio sadejstvo Hitlera i nemačkog naroda. Hitler je mogao da radi to što je radio zato što mu je narod „izašao u susret" pripremajući sa svoje strane tlo za nacionalsocijalističku ideologiju – to je teza ovog autora.

Ima mnogo Hitlerovih biografija – svaka stavlja svoje akcente

Pre i posle Jana Keršoa, razni drugi biografi iz Nemačke i inostranstva su postavljali svoja sopstvena težišta. Još 1973. se nemački publicista Joahim Fest suočio sa Hitlerom, posvetivši mu obimnu knjigu koja je dugo važila kao standardno delo. Po objavljivanju je odmah postala bestseler. Kasnije je ustanovljeno da sadrži mnoge greške kada je u pitanju investigativni rad, između ostalog i zato što se autor previše pouzdao u iskaze Alberta Špera, bivše Hitlerovog ministra za oružje. Osim toga, Fest se sasvim malo i marginalno bavio holokaustom.

Novinar i istoričar Sven Feliks Kelerhof je prošle godine još uvek smatrao da je ta knjiga jedna od „sedam najvažnijih Hitlerovih biografija". „Neke knjige mogu da postanu klasična dela – to je slučaj kada mogu da se čitaju iako su u književnom smislu prevaziđene", rekao je. Mnogi su smatrali da Festova knjiga ima velike književne kvalitete.

Već dugo se dve grupe istoričara spore oko pitanja: kako treba shvatiti Hitlera i njegovu politiku. Takozvani „internacionalisti" u Hitleru vide ključnu, jaku, figuru čiji su mišljenje i ideologija odlučujuće obeležili period između 1933. i 1945. Njima su suprotstavljeni takozvani „strukturalisti" koji su se više bavili interakcijama konkurentskih grupa u okviru nacionalsocijalističkog sistema a manje – Hitlerovom političkom težinom.

Istoričari i danas raspravljaju o slici Hitlera

Kada je reč o pitanju kako je nacionalsocijalizam uopšte mogao da funkcioniše za vreme vladavine Hitlera, postoje različite interpretacije o kojima se mnogo diskutuje. Neki se pitaju: da li je Hitler uopšte bio uračunljiv u smislu racionalno delatnog političara – postoji već mnogo analiza o stanju njegovog duha.

Sada imamo i knjigu Brendana Simsa: „Hitler. Globalna biografija". Čim je objavljena, pojavile su se i različite reakcije. Gardijan je vehementno kritikovao veliku usredsređenost autora na tezu da je Hitler radio to što je radio zato što je bio toliko fiksiran na Veliku Britaniju i SAD. Na internet-platformi „Histori njuz netvork" jedan istoričar zamera autoru što polazi od pretpostavke da je Hitler bio psihički stabilan i što ga predstavlja kao racionalnog čoveka. „Sims ga prihvata kao osobu koju pokreće ideologija sa jasno definisanom intelektualnom nadgradnjom, a ne kao duboko nesigurnog, narcističkog sociopatu."

Konzervativni Nešnal rivju je bio naklonjeniji autoru i smata da Sims previše „gura" američki pogled na Hitlera, ali da knjigu, i pored određenih mana, valja pročitati, mada više kao prilog debati nego kao definitivnu interpretaciju figure Adolfa Hitlera. To nije, kako Sims i sam navodi, „ceo Hitler".

Brendan Sims govori o novom poimanju istorije

I zaista: Brendan Sims na početku napominje da njegova knjiga ne može da se meri sa knjigama njegovih prethodnika. Da ona „nije ni prvo značajno delo o svojoj temi, a ni poslednje". To zvuči skromno. Samo nešto kasnije, autor pun samopouzdanja piše o sebi u trećem licu: „Ako se njegove tvrdnje pokažu kao održive, Hitlerova biografija, a možda i priča o Trećem rajhu, morali bi da se promišljaju iznova".

Pored fiksacijje na politiku, društvo i kulturu Anglosaksonaca – Sims se stalno vraća na Hitlerova razmišljanja o Britancima i Amerikancima  - upadaju u oči i neki drugi akcenti na koje je obratio posebnu pažnju: Francuska, ali i Sovjetski Savez, za Hitlera su imali samo podređenu ulogu – jer ih Nemac nije video kao konkurenciju, a u slučaju Sovjetskog saveza – dugo ih nije video ni kao opasnost.

Sims: Hitler je vrlo kritički sudio o svom narodu

Još jedna smela teza autora: Hitler je na mnogim poljima o svom narodu imao negativno mišljenje – pa i posle 1933: „Nije držao mnogo do nemačkog naroda u sastavu koji je imao. Bio je bolno svestan njegovog siromaštva i neznanja",  piše ovaj istoričar. Već dve godine pre izbijanja rata, Hitler je izgubio u trci sa Angloamerikom – kada se gleda na životni standard: „Godine 1937, Hitler je praktično priznao poraz".

Autor navodi da je Hitler bio antisemit pre svega zbog svoje duboke averzije prema kapitalističkoj svetskoj sili SAD: „I zaista je postao antisemit velikim delom zbog svoje mržnje prema kapitalističkim angloameričkim silama".

Hitlerov odnos pema angloameričkom prostoru je, kako naodi Sims, bio pun protivrečnosti. Tako je on još u ranim godinama bio pun zavisti: „Glavni predmet njegovog interesovanja su bile Sjedinjene Države, na koje je počeo da gleda kao na model države". A to je bilo tako, tvrdi autor, jer je Hitler smatrao da Amerikanci imaju geografske prednosti. Ali i zato što je reč o naciji koja svoju egzistenciju ima da zahvali nemačkim iseljenicima. Amerikanci su „životni prostor" osvojili na zapadu kontinenta, zbog čega je, kako piše Sims, Hitler hteo da osvoji novi „životni prostor za Nemce" na istoku Evrope.

Hitler je hteo da etablira Nemačku kao pandan Americi

Hitler je, piše Sims, dugo želeo da etablira Nemački „samo" kao veliku silu u Evropi – ništa više od toga. Hteo je da napravi protivtežu svetskoj sili SAD: „Hitlerov cilj nije bila svetska vladavina, već preživljavanje nacije".

Simsov zaključak: „Čitava Hitlerova strategija se sastojala u korišćenju opasnosti boljševizma da bi ostvario uticaj u Nemačkoj, Evropi i pre svega Angloamerici". To je smela teza koja će odmah uposliti istoričare – ne samo u Nemačkoj.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android