Uprkos državnom dugu od oko 131 odsto BDP, Rim do roka koji je odredila Evropska komisija nije prepravio budžet tako da dozvoljava deficit od 0,8 procenata. Umesto toga, stigla je izjava potpredsednika vlade Luiđija Dimaja da je „naše uverenje da je ovaj budžet ono što je ovoj zemlji potrebno kako bi ponovo stala na noge" i da Rim nema nameru da udovolji zahtevima Brisela. U tom budžetu predviđen je deficit od 2,4 odsto, ali i stručnjaci su uvereni da će on brzo postati mnogo veći.

Jedan od njih je i Joahim Štarbati, ekonomista i nezavisni nemački poslanik u Evropskom parlamentu: „Već i ta brojka zasnovana je na pretpostavkama koje nisu realne. Ako realno procenimo stopu ekonomskog rasta i nezaposlenosti, ako bolje pogledamo (u budžetu predviđene državne) izdatke, onda će deficit da bude daleko iznad tri odsto." Zato Evropska komisija i jeste zabrinuta zbog tvrdoglavosti Rima.

Isti novac, različite politike

Istovremeno, to najbolje pokazuje jednu od najvećih urođenih mana zajedničke valute: postoji zajednički novac, ali je fiskalna politika razdvojena. „U vreme kada je odlučeno da se platežno sredstvo ujedini, nije postojala spremnost, ili se nije bilo u stanju, da se ujedini i finansijska politika", tvrdi i Berhold Buš iz Instituta nemačke privrede u Kelnu. Nastojalo se da se pravilima u paktu o stabilnosti (takozvani „Maastrihtski kriterijumi") svakoj članici postave smernice za fiskalnu politiku. Ali to je u suštini ostalo mrtvo slovo na papiru: praktično sve zemlje su do sada na hiljade puta prekršile ta pravila.

To nas dovodi do druge velike urođene greške evra: u početku su predsednici vlada zemalja evrozone odlučivali o onome ko prekrši pravila. A pošto su gotovo svi kršili ta pravila, o kazni u stvari nikada nije ni odlučivano. Ipak, to se u vreme dužničke krize promenilo pa sada Evropska komisija odlučuje o grešnicima i na to je nadležni evropski komesar Pjer Moskovisi već upozorio Italiju.

Ekonomski stručnjak Buš zato ovoga puta ne isključuje mogućnost da bi Italija zaista i mogla da bude kažnjena: „Do sada nikada nisu bili sporni okviri samog pakta stabilnosti evra. Uvek se samo pokušavalo da se 'kreativno' protumače pravila. Ali sada imamo slučaj da jedna država kaže: Ta pravila nas više ne interesuju."

U Briselu se zasada ne govori kakva kazna bi mogla da bude određena. Ona može biti novčana, odnosno da Italija, pored svih svojih dugova, još mora Briselu i da plaća za svoju „rasipnost". Ali to može da bude i suspenzija Italije iz određenih oblika evropske podrške.

Žuti, ali crvenog kartona nema

Ipak, poslanik u Evropskom parlamentu Štarbati ne veruje da će Italija da popusti, i to zato što Evropska unija nema zapravo pravno sredstvo kojim bi kaznila neku članicu. „To je kao da u fudbalu sudija pokaže žuti karton, a da ne postoji i crveni. Onda ni žuti ne koristi ništa", plastično objašnjava Štarbati

.„Crveni karton" bi bilo isključenje iz igre – u ovom slučaju, dakle, izbacivanje iz zajedničke valute. Ponovni prelazak na nacionalnu valutu teoretski je moguć, ali samo s naglaskom na "teoretski". Zajednička valuta u stvari je mnogo sličnija crkvenom braku koji traje „dok vas smrt ne razdvoji". Jer evro ne samo da je platežno sredstvo, već se i dugovi izražavaju u toj valuti – tako da je to nešto sasvim drugo, od na primer duga Argentine izraženog u američkim dolarima.

S obzirom na to da je pitanje da li (evropska) politika ima nekakvo pravno sredstvo, Buš veruje u drugu, mnogo snažniju silu pritiska: tržište novca. „Trenutno Italija ima 480 milijardi evra obveznica koje bi trebalo refinansirati u toku sledeće godine. Tu će biti odlučujuće po kojim kamatama će dobiti tu pozajmicu." Upravo to je bio razlog zbog kojeg je Grčka uvek pretila da će da se ogluši o zahteve EU, ali onda je upravo svaki grčki premijer ipak marljivo rezao troškove i morao da štedi.

Još su stari Rimljani govorili...

Ali i tu je u međuvremenu ugrađen „sigurnosni ventil" koji je praktično stalno otvoren: pozajmice Evropske centralne banke, odnosno njen otkup državnih obveznica. Ali ni ta banka neće to moći da radi zauvek, između ostalog i zbog toga što čak i u Nemačkoj već sada postoji opasnost od „pregrevanja" privrede. Kamate će morati da počnu da rastu, što će za Italiju biti smrt. A to je još jedna urođena mana evra: nametnuta je jedna jedinstvena politika novca za potpuno različite privrede. One size fits all – a poznato je već i kada je reč o brojevima odeće to retko funkcioniše; kod nacionalnih privreda - još manje.

Jedno je sigurno: potpuno je pogrešno u istoj rečenici čak i spomenuti dugove Italije i dugove Grčke. To su potpuno druge dimenzije dugova: Italija je članica grupe najrazvijenijih zemalja sveta i njen dug od 131 odsto BDP ogroman je iznos od oko 2.300.000.000.000 evra (dva biliona i trista milijardi). Tu čak ni džep Evropske centralne banke nije tako dubok da bi mogao da je izvuče iz nevolje.

Za Štarbatija, poslanika Evropskog parlamenta i bivšeg političara CDU, a onda neko vreme i AfD, sudbina evra u stvari je potpuno sigurna: Mors certa hora incerta – Smrt je izvesna, čas je neizvestan.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android