Usred kiše verbalnih strelica koje lete između Ankare i pojedinih evropskih zemalja, lako se zaboravlja da se od potpisivanja sporazuma između Evropske unije i Turske pre godinu dana ilegalno doseljavanje u Evropu dramatično smanjilo. Prema podacima Međunarodnoj organizacije za migracije, od početka ove godine iz Turske u Grčku došlo je samo 2.800 izbeglica. Poređenja radi, u istom periodu prošle godine bilo ih je čak 143.000.

Uprkos sve agresivnijoj retorici, sporazum težak tri milijarde evra funkcioniše i na tehničkom i na finansijskom nivou. Do sada je potrošena polovina obećanih sredstava, tvrdi Džejn Luis iz kancelarije zadužene za Tursku pri Evropskoj agenciji za humanitarnu pomoć.

Sporazum je bez sumnje imao svoje slabosti. Kao protivuslugu za bolju kontrolu granica, Ankari je, pored finansijske pomoći, obećana i liberalizacija viznog režima za turske građane kao i ponovno pokretanje pregovora o približavanju Uniji koji su bili stavljeni na led. Te dve tačke, zbog razmimoilaženja u mišljenjima, nisu ispunjene. Istovremeno su, kaže Luisova za DW, pokrenuti do sada neviđeni humanitarni programi na području obrazovanja i zdravstva za tri miliona izbeglica koje trenutno žive u Turskoj.

S obzirom na to da se može očekivati da će veliki broj Sirijaca i Iračana godinama ostati u toj zemlji, cilj tih programa jeste njihova dugoročna integracija u tursko društvo. Do sada je uplaćeno 777 miliona od ukupno obećane tri milijarde evra. Najveći deo novca trebalo bi da bude uložen u uklanjanje prepreka za integraciju – u obrazovanje i obezbeđivanje pristupa tržištu rada.

Obezbediti osnovno

Najveći program koji sufinansira Evropska unija ima za cilj identifikaciju i registrovanje porodica koje su posebno pogođene. Radi se pre svega o samohranim majkama, starijim ljudima ili osobama s invaliditetom. Te porodice u projektu Svetskog programa za hranu (WFP) dobijaju bankovne kartice s kojima mogu da kupuju u prodavnicama i mogu da podižu gotovinu sa bankomata. Po porodici se izdaje jedna kartica na koju se uplaćuje određeni mesečni iznos. On zavisi od veličine domaćinstva. Svaki član porodice mesečno dobije sto turskih lira, što je oko 25 evra mesečno.

Onima koji kritikuju ovakav vid finansijske pomoći koji se dodeljuje bez nekih određenih uslova, Luisova odgovara da ostale mere podrške, poput obrazovanja ili doškolovavanja, ne funkcionišu ako nisu zadovoljene osnovne potrebe ljudi. Do sada je, inače, podršku u okviru tog programa, dobilo oko 260.000 ljudi.

Do 2018, nada se Džonatan Kembel, zamenik direktora predstavništva Svetskog programa za hranu u Turskoj, broj onih koji će dobijati takvu finansijsku podršku, doseći planiranu brojku od milion ljudi. Kembel objašnjava da se odgovor na izbegličku krizu polako od prve pomoći pretvara u održive projekte: „Do 2016. je bilo veoma malo ljudi van izbegličkih logora koji su dobijali pomoć. Mi pokušavamo da njihovu situaciju stabilizujemo i da je, po mogućnosti, poboljšamo.“

Investicija u budućnost

Od maja će biti pokrenut i obrazovni program UNICEF-a čiji je budžet 34 miliona evra. U okviru njega, novac će biti isplaćivan izbegličkim porodicama koje svoju decu šalju u turske škole. Od toga bi trebalo da profitira oko 230.00 dece. Zbog nedostatka sredstava, oko 370.000 maloletnih izbeglica u Turskoj – ne pohađa školu. Umesto toga, deo njih radi loše plaćene poslove. Oni su ciljna grupa te inicijative.

Deli se i humanitarna pomoć, iako to nije uvek jednostavno. Turske vlasti nedavno su zabranile rad humanitarnoj organizaciji Mercy Corps, koja u sklopu Sporazuma EU-Turska dobija pet miliona evra. Razlozi nisu jasni. Turska ministarstva nisu odgovorila na upite o razlozima zabrane. Aitor Zabalgogeazkoa iz organizacije „Lekari bez granica" kaže za DW da humanitarni rad u Turskoj postaje sve teži, ali se, dodaje, dostavljanje humanitarne pomoći ipak nastavlja. „Tursko društvo pokazalo je da može da izađe na kraj s tom situacijom. Situacija u kojoj su izbeglice u Turskoj i nije tako loša kao recimo u Grčkoj, gde je 60.000 izbeglica praktično blokirano – bez bilo kakve perspektive.“