Povodom „grčke drame“, prestonički dnevnik Berliner cajtung objavio je više članaka, među kojima je i kolumna istoričara Geca Alija pod naslovom „Grčke istorijske bajke“. U tom tekstu on upoznaje nemačke čitaoce sa „istinom“ o grčkoj istoriji jer: „Ne mali broj Grka ima pokvaren odnos prema finansijskoj realnosti svoje zemlje. To je u skladu sa njihovim negovanjem herojskog viđenja sopstvene istorije. Nikos Kocijas, ministar spoljnih poslova Grčke, koji je 70-ih godina studirao u Marburgu i donedavno u Pireju radio kao profesor političkih teorija, nedavno je u Nemačkoj rekao: Mi Grci nismo izgubili nijedan rat, i nismo industrijski uništavali ljude. Naglasak je kanda bio na reči industrijski. Bez obzira na to, isplati se zaviriti u grčku istoriju nasilja.“

„Uz pomoć Britanaca, Grčka je 1919. napala Tursku počevši rat za ostvarenje velike ideje (Megali idea). Posebno su republikanski političari propagirali velikogrčko carstvo koje je trebalo da seže od Konstantinopolja do obala Crnog mora. 1920, agresori su stigli gotovo do Ankare. 1921. su morali da se povuku, jer su bezmerno precenili svoje snage. Kasnije su odgovorni ispod glasa govorili da je čitav pohod bio nepromišljen. Grčko stanovništvo Male Azije je postalo žrtva turskog protivnapada. Više od milion ljudi je pobeglo u današnju Grčku, desetine hiljada su poginule.“

Gec Ali u nastavku govori o tome kako su Grci 1821. osvojili Tripolis, glavni grad Peloponeza, „i među tamošnjim muhamedanskim stanovništvom priredili užasan pokolj u kome je ubijeno 32.000 ljudi, među njima i više hiljada Jevreja. Rumunski istoričar Nikolae Jorga, koji svakako nije bio naklonjen Turcima, pisao je o potpuno nevaspitanim Grcima koji su besneli gore od najdivljijih Azijata.“

Pomenuvši i da su za vreme balkanskih ratova 1912. i 1913. Grci počinili „slične zločine i nad Albancima i Bugarima“, autor stiže i do Drugog svetskog rata: „Za deportacije grčkih Jevreja 1943. i 1944. odgovorni su Nemci. Ali, profesor Kocijas ne sme da zaboravi da je – ne računajući Atinu – grčka policija bila ta koja je posvuda tražila i sakupljala Jevreje po nalogu okupatora. A i hrišćanski Grci su se bogatili imovinom deportovanih. Kada je sa Krfa u Aušvic deportovano 1650 Jevreja, gradonačelnik Kolas i prefekt Komijanost su to propratili rečima: Naši veliki prijatelji Nemci su očistili naše ostrvo od Jevreja!“

Autor napominje da ni Jevreji koji su preživeli ratne užase, na Krfu više nisu bili dobrodošli. I zaključuje svoj tekst rečima: „Onaj ko iz istorije uzima samo ono što je prijatno, ništa iz nje neće naučiti.“

Dnevnik Zidojče cajtung je svojoj analizi situacije sa Grčkom i oko nje dao naslov „Grčki rulet“: „Sigurno je da je Grčkoj potreban novac. I to više od 7,2 milijardi evra koji bi Atina dobila iz sledećeg paketa pomoći. Najkasnije posle 30. juna, poslednjeg roka za postizanje saglasnosti, biće postavljeno pitanje kako će Grčka preživeti. I zato nije slučajno to što vlada u Atini već sada čini sve kako bi dobila otpis dugova. Kalkulacija grčke vlade je jasna: ona se uzda u to da će ostale zemlje evrozone učiniti sve da bi sačuvale neokrnjenu monetarnu uniju. Ko bi zbog par procenata ili zbog dve milijarde evra stavljao na kocku budućnost Evrope?“

„Zato sve izgleda kao da će Atina još malo da se koristi strpljenjem evropskih partnera. Vrlo je moguće da će se o tome opet odlučivati na najvišem političkom nivou. Atinski ministar Janis Varufakis je već rekao ko će na kraju morati da sedi za stolom: Angela Merkel.“

Švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung piše o „velikoj nesigurnosti u pogledu nastavka grčke krize“. „Iza kulisa se već raspravlja o postupku za slučaj da pregovori propadnu. Jedna od tema bi mogla da bude kontrola kretanja kapitala u Grčkoj. Komesar EU Ginter Etinger je nediplomatski – prema agencijskim izveštajima – izjavio da će, ukoliko ne dođe do saglasnosti, Grčka od 1. jula biti područje pod vanrednim stanjem. Dodao je da će paralelno sa pregovorima morati da se radi na planu za vanredne situacije u energetskom sektoru i u oblasti medicinskog snabdevanja.“