DW: Može li se smatrati uspešnim samit u Pekingu, kojim je Kina htela da predstavi svoju infrastrukturnu inicijativu pod nazivom „Jedan pojas – jedan put“ ili „Novi put svile“?

Zigfrid O. Volf: Prvo treba reći da je manje od polovine zemalja uključenih u tu inicijativu poslalo delegaciju u Peking. S druge strane, niz zemalja među kojima je i Indija, koje su od ključne važnosti za uspeh projekta, još uvek su neodlučne u vezi sa svojim učešćem. SAD su poslale samo jednu delegaciju sa Metom Potingerom na čelu. On je Trampov savetnik za istočnu Aziju. U ime Evropske unije, tamo je bio potpredsednik Evropske komisije Jirki Katajnen. Sve u svemu, na sastanku nisu uklonjene rezerve i zabrinutost mnogih učesnika, a koje se odnose na bilateralni pristup Pekinga projektu, nedostatak transparentnosti i korupciju. Peking se uopšte nije osvrnuo na te zahteve Evropske unije.

Da li je „Novi put svile“ zaista ekonomska blagodet za zemlje-učesnice, kao što to tvrdi Peking?

Ne samo da taj projekat finansijski opterećuje buduće generacije, već za zemlje-učesnice stvara i ozbiljne socio-ekonomske i političke probleme. Tako kinesko-pakistanski ekonomski koridor, za Pakistan ima mnogo nepogodnosti: tamošnji regioni su isključeni iz procesa donošenja odluka, lokalni resursi se koriste bez adekvatne kompenzacije, a tu je i eksproprijacija zemljišta i izmeštanje lokalnog stanovništva, kao i masovna, nelojalna konkurencija. Sve u svemu, može se reći da je Peking veoma potcenio opasnost od stalnih lokalnih sukoba i geopolitičkog rivalstva. Zanimljivo je da mnogi projekti koji se zvanično vode kao deo projekta, nemaju nikakve veze s njim, jer su zapravo odavno planirani. Peking je prosto pokupio sve što je imao od starih i novih razvojnih projekata i stavio to pod ime Novi put svile.

Koje su glavne zamerke Evropske unije?

Prvo, projekat „Jedan pojas – jedan put“ još uvek nema institucionalne strukture. Drugo, Kina radije dogovara bilateralne projekte, što se na samitu i potvrdilo. Evropska unija se zalaže za multilateralne razgovore. Nema platforme za dijalog između EU i Kine. Samo na taj način bi se omogućilo da učesnici iz EU mogu da učestvuju u javnom konkursu ravnopravno s kineskim konkurentima. Dokle god se Kina ne otvori za multilateralni pristup i vrednosti Evropske unije kao što su vladavinu prava, ljudska prava i demokratija, Unija ima razloga da bude skeptična.

U kojoj meri se iza velikog infrastrukturnog i investicionog projekta krije kineska volja za moć?

Svoj ekonomski uspeh iz poslednjih decenija Kina želi da proširi na geopolitičku sferu. Ona želi da privuče nove strateške partnere i izgradi mutipolarni svetski poredak koji je u interesu Kine. Međutim, kroz projekat „Jedan pojas – jedan put“ stvaraju se političke i ekonomske zavisnosti. Kina projekte finansira pre svega u vidu kredita, čime slabijim ekonomijama preti teret sa potencijalno katastrofalnim posledicama.

Kako SAD gledaju na kineske planove?

Trampova vlada još nije formulisala svoj stav. Međutim, iz perspektive Vašingtona može doći do sukoba interesa, jer zemlje s jasnim anti-američkim stavom poput Irana i Rusije, kao i one koje kao Pakistan žele manji uticaj SAD u regionu, osećaju se ojačane ovom inicijativom Kine. U isto vreme, Kina jača svoju posvećenost bezbednosnoj politici u regionu, učestvuje u razgovorima o Avganistanu koje organizuje Rusija. Konačno, Vašington u projektu vidi i pretnju svojim interesima u azijsko-pacifičkom regionu. Ipak, „Novi put svile“ za SAD ne predstavlja i ekonomski pretnju, naročito ne u pogledu trgovinskih odnosa s Evropom.