DW: U Sarajevu je predstavljena publikacija „Nevidljivo nasilje: Priče iz redakcije“. To je rezultat petomesečnog istraživanja u kojem je razgovarano sa preko 50 novinara u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Crnoj Gori, Kosovu i Makedoniji. Kako je pet novinarki došlo na ideju da pokrene ovaj projekat?

Žarka Radoja: Krenule smo od pitanja da li novinari i novinarke uopšte imaju uslova da se bave svojim poslom profesionalno. Kada govorimo o pritiscima na novinare, najčešće govorimo o onima koji dolaze spolja – verbalni, fizički napadi. Vrlo retko se govori o pritiscima i stanju unutar samih redakcija. S druge strane, od novinara se uvek očekuje da istražuje, otkriva, da informiše javnost profesionalno, da bude „na visini zadatka“. U prekarnim uslovima, u kojima nažalost većina novinara danas radi, i uz političku kontrolu to je veoma teško.

Od početnog pitanja o uslovima rada došli smo na kraju do pitanja šta je danas novinar. Mislim da to dovoljno oslikava stanje u kojem se nalazimo. Pored toga, došli smo i do zaključka da je situacija u svih pet zemalja vrlo slična i da naše kolege novinari dele iste probleme.

Ko vrši to nevidljivo nasilje nad novinarima u regionu i o kakvom nasilju je reč?

Prema svedočenjima koja smo prikupili – uglavnom urednici, ali kao poslednji u lancu jer zahtevi dolaze nekada direktno iz kabineta političara, a često preko menadžmenta medijske kuće. Međutim, važno je reći da je osim cenzure u velikoj meri prisutna i autocenzura, kao i da sama atmosfera u redakciji amortizuje odgovor novinara. Jedan od kolega sa javnog servisa u Srbiji kaže da su mu kolege govorile da su smene novinara i urednika nakon promene vlasti normalna stvar i da na to treba da se navikne.

Imamo i situaciju gde urednici novinarima koji samoinicijativno predlože teme ne daju odgovor da ne može i ne daju odgovor na vreme, odgode ga za drugi dan. A taj drugi dan nikad ne dođe. Ima situacija i da je otvoreno rečeno da ne može. Svih pet nas smo svesne da većina naših kolega radi u uslovima autocenzure, ali ovaj nivo straha zaista nismo očekivale. Postoje jaki pritisci iz uredništva. I kada više puta budeš odbijen, vrlo ti je jasno da nemaš šta više da predlažeš i onda radiš samo ono što ti kažu. To je jedna vrsta autocenzure i vrlo brzo naučiš šta treba i kako treba.

Većina novinara i novinarki s kojima ste razgovarali insistirali su na anonimnosti. Čega se plaše?

Oni se primarno plaše gubitka posla i, ukoliko budu prokazani kao ljudi koji otvoreno govore o problemima unutar redakcija u kojima rade, da će imati problem da nađu posao u drugim redakcijama.

Kada smo na početku razgovarale o ovome, bile smo svesne da novinari i novinarke neće hteti otvoreno govoriti o pritiscima. Imali smo čak situacije da iako su kolege promenile redakciju, iako govore anonimno, ipak za neke situacije traže da ih ne objavimo. Anonimnost daje slobodu da o uslovima rada govorite otvorenije, a odgovori su konkretniji. Međutim, tu postoji jedan paradoks, koji novinar i publicista Viktor Ivančić u uvodnom tekstu publikacije odlično identifikuje, kada kaže da je jedva moguće zamisliti turobniju sudbinu od one da kao novinar ostaneš nepoznanica u vesti o vlastitoj nesreći.

Razgovarali ste sa novinarima u javnim, komercijalnim i neprofitnim medijima. Koje su razlike?

Razlika je u osećaju bazične nesigurnosti, ne samo finansijske nego i pravne. U javnim servisima, bez obzira na pritiske, novinari još uvek imaju osjećaj da mogu da brane svoja prava. U svim javnim servisima postoje sindikati. Kakav je njihov učinak je drugi deo priče, ali oni postoje. Recimo, u RT Vojvodine je nakon svega porastao broj ljudi u jednom od manjih, za sada nereprezentativnih sindikata.

U komercijalnim medijima to nije slučaj. Jedna od sagovornica govori kako je u velikoj komercijalnoj medijskoj kući u Srbiji nakon godina dogovaranja osnovan sindikat. I ko je bio predsednik? Direktor. Ubrzo se raspao. Neprofitni mediji su specifični, bave se određenim temama i mi smo ih uključili u istraživanje jer smo hteli da pokažemo šta je s druge strane projektnog finansiranja.

Sedamdeset odsto novinara s kojima ste razgovarali su izjavili da bi rado promenili posao ili redakciju. Razlog su pre svega niske plate. Jesu li onda novinari danas lako potkupljivi?

Ne bih rekla da su lako potkupljivi, pre da im je izbor za delovanje sužen. U Srbiji je objavljeno jedno sjajno istraživanje koje je radio sociolog Srećko Mihajlović – „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“. U njemu se može videti sunovrat jedne profesije kroz snižavanje cene rada i postepeni gubitak radnih prava. Poredio je prekarni rad fizičkih radnika i novinara i došao je do zaključka da je, recimo, devet od deset nezaposlenih fizičkih radnika prekarizovano, a nezaposlenih novinara dve trećine. Mislim da trenutnu poziciju novinara i novinarki danas u ovih pet zemalja naslov te knjige najbolje definiše.

Čemu to sve vodi?

To je teško pitanje. Ključni problem je da profesija koja je jedan od temelja demokratskog, slobodnog društva – nije slobodna. U odgovoru na pitanje šta je danas novinar, može se videti da je veliki broj naših kolega svestan da je profesija u ozbiljnom problemu i jedan od sagovornika, Saša Stojković iz Vranjskih, koji je nedavno dobio nagradu Nezavisnog udruženja novinara za istraživačko novinarstvo, kaže recimo da je novinarstvo u Srbiji klinički mrtvo i da ćemo ga teško oživeti. Dragan Bursać, novinar iz BiH, govori da je novinar danas niko i ništa sebi, a uglavnom i drugima.

Jedna od naših sagovornica je izjavila da se vremenom način rada u kojima medijski sadržaj postavljaju „partijski jataci“ postao standard i urednici i urednice ne vide ništa pogrešno u tome. To je opasno za celokupno društvo. Ukoliko novinar nije slobodan i nema uslove da radi svoj posao, nećemo imati prave informacije, javnost neće biti pravovremeno informisana. Samim tim otvaramo prostor za ono s čim se na globalnom nivou suočavamo, a to su lažne vesti.

Šta bi moglo pomoći novinarskoj profesiji?

Mislimo, a sada govorim u ime nas pet, da je rešenje u samoorganizovanju na osnovu dosadašnjih iskustava ad hoc pokreta koji su se pojavljivali u određenim situacijama, posebno u Srbiji. Dakle mi smo imali veliki pokret „Podrži RTV“ nakon smena u Vojvodini, na kojima je bilo nekoliko hiljada građana i novinara. Građani su izašli da sa novinarima i novinarkama brane javni servis.

Nakon štrajka glađu Vukašina Obradović apravljena je grupa „Za slobodu medija“. Imali smo protest #NovinariNeKleče. Jedan od primera je u Hrvatskoj gde su novinari zbog novinarske nagrade uručene jednoj koleginici demonstrativno vratili svoje nagrade. U Crnoj Gori je pre nekoliko meseci takođe održan protest zbog pritisaka na javni servis. Imamo i primer neformalne Novinarske mreže, koja okuplja novinare i novinarke sa postjugoslovenskih prostora, koja povremeno objavljuje pisma podrške kolegama koji su iz raznih razloga napadnuti.

To nisu neke strukturne promene i mi ne možemo menjati sistem. Ali mi možemo sačuvati dostojanstvo profesije kroz samoorganizovanje u otporu, kolegijalnosti, solidarnosti, prepoznavanje zajedničkih problema, jer ih delimo. Za nešto više bi svi trebalo da sednemo i razgovaramo uz mnogo manje sujete i mnogo više svesti da smo zapravo svi u vrlo sličnoj situaciji.

*Žarka Radoje je novinarka i urednica internet portala kontrapress.com i nekadašnja dopisnica DW iz Beograda. Publikacija „Nevidljivo nasilje: Priče iz redakcije“ je deo istoimenog projekta koji je podržala Evropska unija. Višemesečno istraživanje su pored Žarke Radoja (Srbija), sprovele Biljana Sekulovska (Makedonija), Nidžara Ahmetašević (BiH), Una Hajdari (Kosovo) i Milica Bogdanović (Crna Gora).

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android