„Radim u jednoj od najopasnijih zemalja za novinare. Izveštavam iz zemlje u kojoj se zvanično ne vodi rat, ali u kojoj je ubijeno toliko novinara, kao u Avganistanu, Libiji, Iraku i Siriji.“ To je nedavno u gostujućem komentaru za DW napisala meksička novinarka Lilija Perez. Perezova i njene kolege u Meksiku koje se bave istraživačkim novinarstvom na meti su narko-kartela ili korumpiranih službenika vlade. Svi oni pokušavaju da novinarima začepe usta i to svim sredstvima.

- pročitajte još: Manje ubistava, stari problemi

Ta novinarka odgovorno radi svoj posao, ne želi da izgubi nezavisnost i bude podložna uticajima, korupciji i mitu. Ali zbog toga mora da plaća visoku cenu u vidu pretnji, napada, sudskih progona… Lilija Perez je 2012, kao prva meksička novinarka, morala privremeno da ode u egzil i to u Nemačku.

„Meksiko, Sirija i Avganistan su zemlje visokog rizika. Ako ste novinar, tamo lako možete da budete biti ubijeni“, kaže za DW Kristijan Mir iz organizacije „Reporteri bez granica“. Situacija u Meksiku i Siriji za njega su personifikacija generalnog problema – iako je reč o različitim zemljama, i u Meksiku i u Siriji su države u raspadu. U nekim regionima Meksika država praktično i ne postoji. „Vlast je preuzeo organizovani kriminal i zato ne funkcionišu programi za zaštitu novinara. Vlasti su korumpirane i u sprezi s organizovanim kriminalom. Sa Meksikom može da se uporedi Sirija, jer funkcionalne državne strukture gotovo da ne postoje.

Batine nakon kontrole u saobraćaju

U nekim zemljama su za napade dovoljni najsitniji povodi. „U septembru 2014. Prebila me je saobraćajna policija“, napisao je novinar Privlidž Musvanhiri iz Zimbabvea u svom tekstu za DW. Razlog: Musvanhiri je foto-aparatom zabeležio kako su policajci, nakon što su zaustavili jedan autobus zbog navodnog saobraćajnog delikta, izazvali pravi sukob. „Udarali su me pendrecima, i to su nastavili čak i kada im je rečeno da sam akreditovani novinar“.

Zemlje poput Kine, Irana ili Rusije stalna su tema novinskih članaka koji se bave slobodom štampe. Ali problematične su i zemlje kao što su Poljska ili Mađarska, u kojima se vrši pritisak na novinare. Kako ocenjuju „Reporteri bez granica“, tamošnje desno-konzervativne vlade, usvajanjem novih zakona, povećavaju kontrolu nad javnim servisima, a vrše i ekonomski pritisak na privatne medije preko reklama.

- pročitajte još: Srbija u kategoriji „suženo“

Severna Koreja je na spisku „Reportera bez granica“ na poslednjem, 180. mestu, iza Eritreje (179) i Turkmenistana (178). Samo prošle godine ubijeno je 65 novinara, dok su 54 oteta, a 326 uhapšena i nalaze se u pritvoru, navodi se u izveštaju „Reportera bez granica“. To su zastrašujuće brojke – a iskazi novinara, poput onih Perezove i Musvanhirija, pružaju pravu sliku toga kakve su sudbine i tragedije novinara i šta to znači za njihov rad.

Novinari kao politički taoci

I situacija u Turskoj pokazuje da garancija za nezavisno i slobodno novinarstvo nema. Nakon pokušaja državnog udara u julu 2016, šef države, Redžep Tajip Erdogan, otvoreno napada medije i slobodu štampe. U toj zemlji uhapšeno je 150 novinara i zatvoreno oko 150 medija, saopštavaju „Reporteri bez granica“. Turska je u međuvremenu pala na 150. mesto na rang-listi zemalja te organizacije.

- pročitajte još: „Nemačka je Erdoganov talac“

Nemačka javnost sa zaprepašćenjem prati na događaje u Turskoj. Hapšenje Deniza Judžel, dopisnika lista „Velt“, opteretilo je bilateralne odnose dveju zemalja. On je već godinu dana u turskom zatvoru. Taj 44-godišnji nemački novinar turskog porekla optužen je za terorističku propagandu. Judžel je, između ostalog, izveštavao o ograničenjima slobode medija u Turskoj. Kristijan Mir iz „Reportera bez granica“ smatra da je Judžel žrtvu spoljnopolitičkog pritiska jer Ankara želi da uz pomoć njega izvrši pritisak na Nemačku.

Navodna pretnja po nacionalnu bezbednost

Kristijan Mir ukazuje na slično ponašanje i drugih zemalja. Američki novinar Džejson Rezir proveo je 18 meseci u zatvoru u Iranu – od 2015. do 2016. godine. „On je bio politički talac Teherana“, kaže Mir. Dvojica nemačkih slikara, Markus Helbig i Jens Koh, bili su u zatvoru u Iranu četiri godine i takođe su bili žrtve spoljnopolitičkog pritiska Irana na Nemačku“.

Svi ti slučajevi pokazuju na koji način antidemokratske vlade odnosno diktature krše građanske slobode. Njihovi postupci su slični: kritično izveštavanje obično se označava kao pretnja po nacionalnu bezbednost ili kao teroristička propaganda. Nezavisno novinarstvo, ono koje kontroliše vlasti, otkriva nepravilnosti, stavlja prekršioce na stub srama i udara moćnike po prstima, u takvim zemljama nema nikakvu šansu.

„Sve u svemu“, zaključuje Kristijan Mir, „slučajevi poput Deniza Judžela pokazuju, ne samo novinarima, već i običnim građanima, koliko je sloboda novinarstva dragocena i koliko je novinarstvo neprestano pod pritiskom i pretnjom“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android