Predstava „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ donosi priču o pionirki među ženskim muzičkim zvezdama, ali i buntovnici koja je među prvima rešila da nosi pantalone i skrene s utabanog puta kako bi ostvarila svoje snove. Gradeći portret hrabre mlade žene, autorka teksta Tijana Grumić i rediteljka Sonja Petrović pokreću ujedno raspravu i o borbi protiv rodnih stereotipa i nametnutih obrazaca života, koje Dženis Džoplin u predstavi oslikava kroz jednolični hronološki niz škola-posao-porodica, a koji se ciklično smenjuje u maloj porodičnoj kući ušuškanoj iza „bele drvene ograde“.

DW: Šta simbolizuje „mala bela ograda“ od koje vaša Dženis pokušava da pobegne?

Sonja Petrović: Mala bela ograda simbolizuje momenat sigurnosti, komfora, nekog prostora koji je priznat i dozvoljen, slobodan za konzumiranje. Sve preko te bele ograde je nešto što je zabranjeno i nepoželjno, nešto što se osuđuje, pogotovo kad pričamo o ženama. A u ovoj predstavi žene su osuđene da budu s jedne strane te bele ograde i nikako da ne požele da preskoče ogradu i saznaju šta svet još podrazumeva i kakvi sve izbori postoje s druge strane.

Koliko je vašu Dženis koštalo to preskakanje ograde?

Stvarnu Dženis je koštalo života, ali je vredelo nečeg mnogo većeg od života. Ona je pokrenula emotivnu žensku revoluciju, postavila nove kriterijume, granice i ideje. Ali za nju je to značilo da, ako si preskočila ogradu i prešla na drugu stranu, onda više nemaš podršku. A ako ne možeš sama da se izboriš s tim, ne zaslužuješ da budeš deo društva i ne možeš se nazvati ženom.

Ovu predstavu predvodi upravo jedan mlad ženski tim. Jeste li vi imale tu podršku?

Ja sam nailazila na zid mnogo pre nego što smo počeli da radimo predstavu, a to je nerazumevanje zašto bi ta tema nekoga uopšte interesovala. Tema o vremenu aparthejda, segregacije i vremenu kada žene nisu smele da nose pantalone. Svi su mislili da su to prevaziđene teme i naišla sam na više od dvadeset odbijenica za rad. Pet godina su trajali moji pokušaji da dođem do producenta koji će reći da na realizaciju ovog projekta.

Onda smo nailazili na zidove u samom procesu stvaranja, jer se to u konzervativnom pogledu na pozorište danas u Srbiji smatralo nepozorišnim događajem, nečim što ne pripada kulturnoj instituciji. Govorili su da je način na koji izvodimo predstavu preekspresivan, preenergičan… Nazivali su to pabom ili svirkom, a ne pozorištem. A mi smo upravo hteli da te dve stvari u sintezi postanu jedno.

Kad smo izašli s predstavom, najveći uspeh bio je to što smo selektovani za Sterijino pozorje, jer je to najveći domaći festival i zaista nismo nikad sanjali da ćemo biti na takvom festivalu klasičnog pozorišta, s takvim renomeom. No, Sterijino pozorje je dozvolilo pozorištu da se ponaša drugačije i da se širi, i nakon toga nas je i publika zavolela. Na svakom sledećem festivalu, redovno smo osvajali nagrade publike.

U drugoj predstavi koju si postavila u Sprskom narodnom pozorištu – „Kod večite slavine“ – izdvojile su se iste dve osnovne crte kao i u ovoj predstavi, a to su izražena ženska perspektiva i snažna muzička linija. Je li to tvoje opredeljenje i zaštitni znak?

Verovatno, to sam suštinski ja. Volela bih da se bavim takvim pozorištem i to su teme koje mene jako interesuju, ali bilo bi vrlo arogantno da u ovim godinama kažem i s ovim minimalnim iskustvom kažem da imam svoj stil i metod. Ja se još uvek tražim. Volela bih da jednog dana neko prepozna moje predstave i da, kad vidi predstavu, kaže: „Ovo je Sonja Petrović“. Tada bih bila ponosna na sebe. Ako se to dogodi, sigurno će tačke prepoznavanja biti muzika i teme vezane za ženska prava i uopšte snagu žene.

Posle brojnih nagrada u regionu, ovog vikenda putujete u Drezden na festival Omladinskih scena. Šta očekujete?

Poslednja numera u predstavi je „Piece Of My Heart“, koja je ubačena kao slava životu, jer nismo hteli da to bude predstava o smrti. I onda sam pronašla snimak nastupa Dženis Džoplin kad je prvi put stigla u Evropu i nastupala u Nemačkoj. Pevala je upravo tu pesmu i ljudi su bili vrlo rezervisani, skeptični, niko nije reagovao na njenu muziku. To je izgledalo baš bolno. Ali u jednom trenutku ona, valjda iz besa što oni ne reaguju na njenu muziku, i što su šokirani njenim nastupom i glasom i izgledom i svim, postaje toliko agresivna da to počinje njima da se sviđa. I taj nastup se završava time što svi ti naizgled uglađeni, uniformisani, jednolični ljudi igraju s njom na sceni.

Kad smo radili predstavu, gledali smo upravo taj snimak i govorili kako je to ono što želimo da postignemo na kraju naše predstave. Da svi ti ljudi koji sede u publici i misle da ne smeju da se provedu u pozorištu, da budu uvučeni i da se to pretvori u kolektivnu žurku. Kad zamišljam naše gostovanje u Nemačkoj, imam utisak da će ta količina energije isto biti šok na početku, ali mislim da na to niko ne može da ostane ravnodušan – u Nemačkoj, Japanu ili Indiji. Svi ljudi reaguju jednako kad je u pitanju emocija i srce koje se sa scene ovde nepogrešivo daje i usmerava ka publici.

Sonja Petrović je rođena 1990. godine u Bačkoj Palanci. Diplomirala je na Akademiji umetnosti, smer multimedijalna režija u klasi profesora Aleksandra Davića i masterirala na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi Egona Savina. Kao rediteljka, oprobala se u pozorištu, na filmu, radio drami i režiji multimedijalnih događaja. Direktorka  je Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade u Bačkoj Palanci.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.