Godine 1999. boravio sam prvo u Vašingtonu na Holokaust konferenciji a onda i u češkom gradu Kolinu na otvaranju prve romske gimnazije u svetu. Romi ne upotrebljavaju reč Holokaust. Oni za to imaju naziv Porajmos što znači - proždirati. U Vašingtonu je odlučeno da se podeli odšteta romskim žrtvama Holokausta. Njima je oduzimano zlato, vađenjem zuba, kidanjem ogrlica i odsecanjem prstiju. Romi sa sobom nisu nosili novac. Znali su da je to bezvredna hartija u bežaniji i proterivanju iz jedne zemlje u drugu. Ali zlato, zlato je univerzalna, alhemijska supstanca, na ceni jednako među svim državama i narodima. U Kolinu sam na proslavi sreo romkinje sa nizom dukata na grudima i muškarce sa prstenjem od čistog zlata, formata kutije šibica.

Uloga moje porodice u doba Holokausta je odista zanemarljiva. Ne usuđujem se reći gotovo sramna jer pamtim kako sam vršljajući po babinom escajgu ustanovio da je ona oštetila mrskog okupatora za jednu kafenu kašičicu sa žigom svastike na poleđini drške.

O dedinim zaslugama u pokretu otpora se ne zna gotovo ništa, ali je ponekad pripovedao da je svirajući sakupljao legitimacije od kogagod se moglo. Tako, kad bi neka od raznoraznih vojski u čačanskom okrugu u nedoba banula na vrata – Otvaraj! Koji ste?! – oni bi zavrištali uglas – Mi smo naši! Međutim nije ga to obeshrabrilo da zatraži borački staž i penziju u opštini.

-Je li, bre, sad posle rata svi postali prvoborci, samo mi Romi ništa? -Mi smo čuli, Nikoliću, - čkilji ozdo opštinski ćata - da si ti sa svojom bandom svirao i četnicima i Nemcima! – Pa, jeste - neda se deda, -al sam im u refrenu na ciganskom psovo majku komunističku, ovaj, fašističku! Tek ćata će:-A gde si se ti to borio, Nikoliću? – Pa, nisam nosio pušku nego violinu! - I? - Svirao sam borbene pesme. -Koje, na primer? –Pa, na primer, „Što se bore misli moje"!

Tako se izjalovio njegov pokušaj da proturi i kapitalizuje ratne traume. Baba je možda imala veće šanse sa onom kašičicom. Ona, ispostavilo se docnije, najveći dedin mirnodopski neprijatelj i okupator, uvek je posprdno pominjala da se deda borio pod „jorgan planinu i dušek dolinu“. A na pitanje kako da se deda baš ničega ne seća iz vremena okupacije, lakonski bi odgovarala – Kako da se seća kad se napio još četeresprve i do danas se nije otreznio.

*

Otac je izgleda poneo najveći ratni teret u ime čitave familije. Kao tek regrutovani vojnik zarobljen je na samom početku okupacije nedaleko od Blaca i granice sa Bugarskom. Odatle je sproveden pešice, u dugoj koloni zarobljenika sa rukama skrštenim iza glave, isprva u Niški lager, o kojem je pisao Rade Drainac u svojoj knjizi „Crni dani“. Verujem da je Rade video i moga oca i da su mu dve vrele suze, kako piše u dnevniku, kanule u šolju čaja ili rakije. Zahvaljujući činu artiljerijskog kaplara Kraljevske vojske Jugoslavije, otac je deportovan u Oficirski radni Logor (Offlag) u okolini Lajpciga i nije izašao kroz dimnjak, preživeo je.

Bio je škrt u opisivanju logorskih dana. Najpre je stekao simpatije upravnika logora jer je ukrotio njegovu podivljalu kobilu koja se razdžilitala da niko nije smeo da priđe. Otac je iz stroja zamolio dopuštenje, prišao bez bojazni, obujmio je oko vrata i došanuo na uvo kakve reči, na šta je kobila pobočke pitomo polegla zemlji. Uzaludne su bile naše molbe da nam oda te čarobne reči, da bi ih oprobali na Džekiju i kokoškama u dvorištu. Međutim ko je poznavao lozu našeg pradede Josa Nikolića, najvećeg džambasa, trgovca i uzgajivača konja u užičkom okrugu, po kome su nas Nikoliće u Čačku zvali Josovci, znao je odakle je otac pokupio umeće kroćenja i opštenja sa konjskom vrstom.

Nakon ponuđene cigarete opričao je komandantu svoje drugo spasonosno umeće. Očev S-alt saksofon je bio takođe zatočenik radnog logora te je otac ubrzo osnovao logoraški orkestar i svirao šlagere na oficirskim zabavama i tanz-balovima.

Bili su to dani velikog rizika jer su u spavaonici poljski oficiri dogovarali njegovu likvidaciju zbog kolaboracije sa fašistima. Njihovoj zlonameri su se usprotivili ostali brojniji cimeri navodeći u odbranu očevu solidarnost, jer bi on uvek nakon svirke, svoj honorar, cigarete i čokolade, delio na ravne časti svima u baraci. Ostale dane, do oslobođenja, provodio je kao i ostali zatočenici, radeći na obližnjem seoskom imanju.

Očeve duge prste na desnoj ruci, koji su pokrivali klapne dubokih tonova, krasio je zlatan prsten sa inkrustiranim inicijalima njegova imena. – To mu je poklon iz Nemačke, iz logora - otvarao se deda za prve faze pijanstva. Jedared mu je otac poverio da mu je taj prsten poklonila gazdarica sa imanja na kojem je obavljao seoske radove, u znak zahvalnosti i tajnih ljubavnih odnosa. To nije bila retkost u ta vremena, jer žene su bile usamljene u zemlji koja je muškosposobne slala na front. A ova je naletela na stasitog i naočitog logoraša. Mog oca. Jer ljubav, ljubav je univerzalna, astralna, retko dosežna blagodat, na ceni jednako među svim državama, narodima i svetovima.

– Nemojte da se slučajno izlanete pred njim - u strogoj konspiraciji došaptavo je deda, - ali vrlo je moguće da iza priče o tom prstenu postoji kao plod te ljubavne afere, tamo u Nemačkoj, vaš nepoznat brat ili sestra!

Otac je kao suvenir iz logora poneo hroničnu bronhijalnu astmu, prsten, sećanja koja idu uz njega i solidno baratanje nemačkim jezikom. Jednom prilikom u hotelu „Rivijera“ u Puli, moja sestra ga je zatekla na recepciji u ćaskanju sa kakvom turistkinjom Nemicom. Budući da su svi strani jezici za nas u tom uzrastu dotle bili poznati isključivo iz kino sala, ona je sva zadihana došla da referiše majci: -Eno ga tata dole razgovara sa nekom glumicom na glumačkom!

*

Pred moj odlazak u JNA u zimu 74-te na otok Vis, otac je, već uveliko načet bolešću, iz kreveta, skinuo taj prsten sa svog i natakao na moj domali prst. –Ovo ti je moj poklon i amajlija, da te štiti tamo. Čuvaj ga koliko možeš, imaj u vidu da mi je puno značio.

Čuvao sam ga i bio ponosan što ga nosim. Sve do jedne noći kada smo ostali kratki za ceh u konobi kod barbe Nika u Visu. Zamolio sam pozajmicu od mornara Željka iz Tuzle. Zatražio je prsten kao zalog. Tako sam izbavio našu četu od poniženja.

U međuvremenu je stigla i prekomanda. Razišli smo se Željko, očev prsten i ja. Docnije nas je po svetu razbacao bratoubilački rat. Shodno genetskom zapisu nisam ratovao. Sa koje je strane bio prsten?

Očeva smrt zatekla me je u Pločama. Na sahranu sam došao goloprst. Strahujem da mi otac onu vojničku nesmotrenost i bagatelisanje zlatnim belegom njegove ljubavi, tim što je na ceni jednako među svim državama, narodima, sponom ovoga i onostranoga sveta, možda neće oprostiti.

Autor: Jovan Nikolić, Keln

Odg. urednica: Ivana Ivanović