Oživljavanje relikvija
5. avgust 2017.
Pre trideset pet godina sam u pogovoru svog prevoda knjige Bezželjno nesrećno (objavljenoj najpre kao Užas praznine) austrijskog pisca Petera Handkea pisao o njemu kao „totalnom autoru“ koji se najuspešnije okušava u mnogim umetničkim vrstama – u književnosti, pozorištu, kinematografiji; nije tada bilo poznato da je Peter Handke i slikao.
Sadašnja izložba crteža pisca Petera Handkea u Galeriji Frize (Galerie Friese) u Berlinu ne samo da dokazuje suprotno, nego je „suštinska“, ocenjeno je u svim medijima nemačkog govornog područja. Jer odmah, na licu mesta, dok gledamo neobične slike umetnika, poznatog epsko-lirskog pripovedača, dramatičara i filmskog umetnika, imamo kompletan „estetski doživljaj“. U suočavanju sa minijaturnim crtežima prilepljenim na obične listove bele hartije formata A4 prikačene na beli zid najobičnijim krojačkim špenadlama odmah se roje najplastičnija opažanja, najpotresnija osećanja i najrazuđenija razmišljanja.
Setio sam se razgovora sa Peterom davne 1984, kada sam želeo da popričamo o njegovom odnosu prema filmu; a on je to uporno odbijao; iako je već tada i sam snimio nekoliko značajnih filmova; a poznato je da je baš Peter Handke otkrio i podstakao Vima Vendersa da se bavi kinematografijom (njih dvojica su i snimili zajedno svoj prvi film – „3 amer. LP“).
Odbijajući razgovor o filmu, Peter je sve vreme skretao pažnju na slikarstvo; posebno na tada za njegovu književnost važnog Pola Sezana. Odmah posle tog razgovora latio sam se prevođenja knjižice Pouka Sent-Viktoara, nastale posle pešačenja slikarevom mitskom planinom. A dugo nisam shvatao, zašto to uporno „insistiranje na slikarstvu kontra filmu“.
Sada, posle izložbe u Berlinu i suočenja sa tih stotinak (107) crteža, postaje najrazumljivije da se u Handkeovom slikarstvu radi o suštinskom odnosu prema svemu u njegovoj književnoj umetnosti, o zaljubljenosti u ono što radi, o najopsesivnijem postavljanju prema svome poslu. Handkeovi crteži mi se ovde javljaju i kao amblemi, oznake, odrazi, i pratilje, svega što je on pišući doživljavao, i realno i imaginarno.
Na Handkeovim crtežima, skicama, ponegde samo ovlaš potezima (olovkom, filcom, hemijskom olovkom, ili penkalom) (u svesku koja je uvek najmanjeg formata, tako da može da stane u džep sakoa ili pantalona), dakle na najobičnijim, najjednostavnijim, ujedno čarobnim sličicama, iščitavaju se tragovi piščevih kretnji, opažanja, osećanja i razmišljanja, ali i svi postupci u njegovoj književnosti, pisanju za pozorište, pa i u rediteljskom radu na filmu.
Slika okačene odeće na čiviluku u manastiru u Velikoj Remeti na Fruškoj Gori (uspravno), na primer, i dole (vodoravno) na istom listu hartije lik zaspale žene u avionu od Beograda do Pariza: ne oslikavaju li ovi „fragmenti“ „skokovite rezove“ jednake onima u opisima krasa u knjizi Ponavljanje (neobjavljenoj na srpskom), ili one neobične prelaze pogledom sa jednog mesta na drugo ispred prozora u autobusu po izlazu iz enklave u knjizi Moravska noć, ili ono nizanje prividno nepovezanih pojava u prolaženju trgom u grandioznom tekstu za pozorište Čas tokom koga nismo znali ništa jedni o drugima (nikada postavljenom u nekom pozorištu u Srbiji)?
„Moje pripovedanje mora da se odvija kao vožnja omnibusom ili vozom kroz predele u kojima uočavamo čas jedno, čas drugo“, rekao je Handke u istom razgovoru pre tri i po decenije. Baš tako se doživljava i poseta izložbi Handkeovih crteža u Galeriji Frize: kao čitanje bilo koje od piščevih knjiga (samo sada u „rukopisu“); ili kao čarobna vožnja vozom ili omnibusom, uz radoznalo, ali i najusredsređenije, posmatranje i registrovanje usputnog; ili kao gledanje nekog filma o sopstvenom pisanju, sa slovima, linijama, začudnim potezima, mrljama, šrafurama u glavnim i sporednim ulogama.
Za književnost Petera Handkea može se reći da je uvek pisana iz perspektive nekoga ko pojednostavljuje gledanje na stvari, pa se i tako, jednostavno, čak i kada piše najkomplikovanijim rečenicama, izražava jezikom lišenim usiljenosti, izveštačenosti, prezrelosti, starmalosti, preozbiljnosti i autoritativnosti. Njegovi tekstovi uvek polaze iz praznog prostora u pravcu jasne punoće i konkretnih predloga za oslobođenje od okoštalog, prestabilnog, krutog institucionalnog gledanja na svet.
I u ovim crtežima se uočljivo radi o onom paradigmatičnom „pogledu deteta“, direktno, jednostavno, pažljivo, nežno, time i nenasilno, makar i inscenirano naivno. A ovi crteži se poklapaju i sa utiscima sveg piščevog „naivnog“ recipiranja svega što mu se dopadalo u povesti umetnosti: Homera, Huana de la Krusa, Helderlina, Novalisa, Antonija Maćada, Getea, Servantesa, Tolstoja, Vokera Persija, F. Ponža, Emanuela Bova, Modijana; Džona Forda, Ozua, Godara, Erika Romera, Kiarostamija; antičkih tragičara, Šekspira, Fon Horvata; Pola Sezana.
I baš u takvoj „naivnosti“ Handkeove umetnosti nailazimo na verifikaciju onog početnog impulsa u najvrednijem umetničkom stvaranju, koji se javlja u slobodnom gledanju na svet uopšte, polazeći „iz srca“, bez pritiska autoriteta škole, akademizma, ideologije. Gotovo je neshvatljivo da je neko školovan u najstrožijem crkvenom internatu u tolikoj meri slobodan i bez opterećenja u pristupu stvarnosti i istoriji bilo čega pa i samih umetnosti. Možemo reći da je Handke uvek svesno u ulozi „autodidakta“, samoukog, najviše kada on to nije. Jer on odlično zna da se samo „naivno“, „nevinim govorom“, bez gušenja početnih reakcija, može biti, i ostati, čist: i pred sobom i pred svojim čitaocima/gledaocima.
Na pitanje odakle ideja za ovu izuzetnu izložbu, kurator i galerista Klaus Gerit Frize je rekao da Petera Handkea dosada nije poznavao kao likovnog umetnika, ali da je, kada je u knjizi Ispred zida od senke drveta („Vor dem Baumschattenwand“, takođe neobjavljene na srpskom) ugledao nekoliko ilustrativnih piščevih crteža preštampanih iz svojih svezaka, bio odmah impresioniran pre svega „jedinstvenim, samosvojnim, potpuno neuobičajenim potezima crtača koji ne pripada ni jednoj školi“. I video je da Peter Handke evidentno ima svoj prepoznatljiv razvoj.
Pomislio je odmah da bi izložba takvih piščevih crteža bila značajna kao dopuna recepciji piščevog dela, ali i kao spašavanje tog vrednog likovnog materijala od propadanja, jer crteži sigurno neće imati dug vek već zbog korišćenja jeftinog pribora, hemijskih olovki čiji će tragovi kad-tad izbledeti.
Peter Handke je pristao na ovu izložbu. Usledila je jedinstvena akcija: pisac je isecao crteže iz svojih svezaka (na užas mnogih zaljubljenika u njegove notese koji su pozadina kompletnog književnog opusa). Lepio ih je na hartiju i dopisivao reči i rečenice najmagičnijih sadržina. Ideja o učvršćivanju listova hartije krojačkim špenadlama je Frizeova. Crteži su postavljeni u dugi niz duž zidova galerijskih prostorija. Nisu na prodaju, nego su samo za ovo jedinstveno gledanje i „čitanje“. U pripremi je katalog koji će produžiti vek trajanja tim najskupocenijim umetničkim vrednostima.
Zaposlenima u arhivima Handkeovog opusa (u Beču i Marbahu) kosa se diže na glavi od činjenice da su basnoslovno vredne sveske iz kojih su crteži isecani de fakto „uništene“. Ali to su ti neponovljivi činovi umetničkih predstava, kakva je i ova sa Handkeovim crtežima.
Posle posete izložbi sam razgovarao sa nekim nemačkim slikarima. Umetnica isecanja (cut-outs) Nina Pops oduševljenja je hrabrošću umetnika Petera Handkea da skalpelom povuče potez posle kojeg „nema vraćanja“. Rajner Split (Rainer Splitt), autor umetnosti „izlivanja boja“ (Farbenguss), ipak žali zbog svezaka i priželjkuje da crteži budu, „performativno“, vraćeni u sveske, „tamo gde i pripadaju“. Ja, koji sam u svojim rukama držao mnoge Handkeove notese, pa i neke iz kojih su crteži isecani za ovu izložbu, i žalim i ne žalim za „starim“; ali sam omađijan ovom veličanstvenom izložbom u kojoj vidim da sve, pa i relikvije, a to su u ovom slučaju Handkeove sveske, ima pravo na dalji život; a pisac ga je ovakvim pokazivanjem svojih crteža i omogućio.
Jedno je sigurno: Crteže, predstavljene u Berlinu, moguće je „najkompletnije“ doživeti i pažljivim i sveobuhvatnim iščitavanjem knjiga ovog možda i najznačajnijeg autora današnjice. Ali Peter Handke nije u Srbiji prezentiran sistematično. (A počelo je svojevremeno „odlično“.) Pre se haotično, bez reda, publikuju, ili uopšte ne objavljuju njegova kapitalna dela. Često ostaju po strani izdavači i institucionalisti.
Ovaj pisac to ne zaslužuje, ne samo zato što deo njegovog opusa tematizuje i našu problematiku. Pisac koji toliko vremena provodi na prostoru bivše Jugoslavije nije više samo „strani autor“. Delom je on i „naš pisac koji piše na stranom jeziku“. Izložba u Berlinu, svaka buduća Handkeova knjiga, svaka njegova neprevedena knjiga, i ovaj tekst, jesu i apel srpskim izdavačima i institucijama da se organizovanije pozabave autorima „kalibra“ Petera Handkea.
*Žarko Radaković je preveo 25 dela Petera Handkea; objavio 11 proznih knjiga, poslednju „Kafana“ (Čarobna knjiga).