Marinu Abramović je Bon dočekao kao svetsku zvezdu, koja je ona postala najkasnije od performansa Umetnik je prisutan koji je u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku 2010. godine videlo najmanje 750 hiljada, a po nekima čak i 900 hiljada ljudi. To je skoro neverovatno, kada se zna da se perfomans sastojao od skoro nepomičnog sedenja i gledanja bez reči u oči osobi koja sedi preko puta. I to tako tri meseca i po deset sati dnevno.

Kako to neko može da izdrži? Zašto to želi da izdrži? I zašto je toliko ljudi to htelo da vidi?

Kako žena od 60 godina može da se skine gola pred publikom u galeriji Gugenhajm, takođe u Njujorku, i žiletom po stomaku rezbari zvezdu, leži na krstu od leda? Kako može u Veneciji na Bijenalu da sedi na brdu smrdljivih krvavih goveđih kostiju, i čisteći ih četkom peva narodne pesme dok su na zidu mračne prostorije projektovane fotografije njenog oca i majke?

Odgovore na ta pitanja traže posetioci tek otvorene izložbe u Bonu koji su takođe masovno pohrlili u Bundeskunsthalu – da vide i dožive uzbudljivi spoj dokumentovanih performansa od sedamdesetih godina pa do danas i izvođenje re-perofmansa asistenata Marine Abramović – i juče da je vide i čuju na predavanju koje prati njenu veliku retrospektivu.

Zvezda ni po čemu ne deluje kao žena koja je zašla u 72. godinu. Ne samo zbog toga što je stasita Crnogorka uspravnog držanja „ispeglala“ lice, koje uokviruje gusta crna kosa. Njen glas je mladalački, priča brzo i bez pripreme, kako sama kaže – onako kako joj nadolaze misli. Pri tom gestikulira, rukom koja ne drži mikrofon diriguje u sali prepunoj mlade publike.

Marina Abramović nema tajni, ona ne pravi razliku između privatnog i javnog života. Na kraju je publici rekla da može da je pita šta hoće i dodala: „Možda je to prevelika sloboda.“

Marini se žuri, to se vidi. Ne samo zato što je morala da putuje istog dana. Ona ne zna koliko ima vremena pred sobom, želi da prenese svoje znanje, svoju metodu, da ostvari projekte, da uobliči ono što će nositi njeno ime, kada nje više ne bude bilo.

Koga zanima njeno delo, neka pogleda filmove i izložbu koja u Bonu traje još do sredine avgusta i koja će posle biti u još par gradova Evrope, a planirano je – i u Beogradu.

Ovde sam zapisala deo onoga što sam čula od Marine Abramović i što ona misli da „treba znati“:

Energija

Mi u normalnom životu ne koristimo svu svoju energiju. Svi imamo rezervu koja se aktivira samo u posebnim situacijama, kada nam je život ugrožen. Zamislite da ste trčali u parku i da ste potpuno iscrpljeni, više ne možete i krenuli ste kući. U tom trenutku se pojavi čovek sa pištoljem i hoće da vas ubije. Šta ćete uraditi? Naravno, trčaćete iz sve snage. To je ta energija koju mobilišem za performans.

Veoma me je zanimalo oslobađanje od destruktivne energije i zbog toga sam mnogo istraživala, putovala po svetu, bila u direktnom kontaktu sa raznim kulturama. Odlazim da dobijem (na Istok) i vraćam se (na Zapad) da dajem. Tako je nastala Metoda Abramović.

Recimo vežba Brojanje pirinča. Treba da uzmete šaku pirinča pomešanog sa sočivom ili nekoliko šaka – to sami odlučite – i da izbrojite zrna pirinča. Kako ćete to raditi to je vaša stvar, da li ćete odmah početi da brojite ili će te prvo odvojiti pirinač od sočiva. Prvo vam je to interesantno, ali kad shvatite da će to da traje satima onda ste ljuti, i pitate se kakvog to uopšte ima smisla. Takav je naš um, stalno nas vara i tera da odustanemo. Ali, ako niste u stanju da izbrojite taj pirinač pred sobom – niste u stanju da bilo šta u životu uradite kako treba.

Umetnost

Ona mora biti u mogućnosti da promeni način na koji društvo razmišlja. Umetnost ima toliko dimenzija. Svako društvo ima različite potrebe, nekima su potrebni politički umetnici, drugima duhovni. Za mene je umetnost 21. veka, oslobođena svega materijalnog, to je harizmatično mesto gde umetnici i publika ulaze u dijalog.

Umetnik

Umetnik mora da bude umetnik. To je kao disanje, ne možeš da ne dišeš. Ideje koje ti dolaze, hoćeš da ostvariš, a za to su potrebni volja, požrtvovanost i grozničavost. Ako mi kažeš ne, to je za mene početak. Radoznalost. I sada se pitam, kao i kada sam bila veoma mlada… ne šta je Univerzum nego šta je iza Univerzuma i gde nestaje svetlost kada se ugasi sveća.

Publika

Pre 30 godina sam shvatila da publika može da me ubije. To je bilo strašno iskustvo. Bilo je to u Italiji kada sam izvodila Ritam 0 i kada sam im ponudila 72 predmeta kojima su mogli i da me povrede, čak i ubiju – noževe, pištolj, metak… Ja sam preuzela odgovornost za bilo šta što urade. Prvo se nije događalo ništa neobično, ali posle nekoliko sati je izbila tuča između onih koji su hteli da me ozbiljno povrede i onih koji su me branili. Dugo vremena mi je trebalo da se toga oslobodim. I onda sam se pitala kako mogu da „podignem“ publiku da pokaže najbolje, a ne najgore. Od tada radim drugačije sa energijom publike.

Religija

Ne zanima me institucionalizovana religija. Bavim se duhovnošću.

Prošlost

Sve vreme radim na tome da se očistim. Sve pretapam u rad. Kada sam radila na predstavi Boba Vilsona „Život i smrt Marine Abramović“ dala sam mu mnogo stvari iz Beograda, o svojoj porodici, tekstove o mojoj prošlosti. I nastala je ta čudesna predstava. Za vreme proba sam bila toliko dirnuta da sam plakala – svakog dana. I onda mi je Bob rekao – Prestani sa tim! Ne treba ti da plačeš nego publika! Postoji samo sadašnjost, ovaj trenutak. I to je to.

Ulaj

U vreme kada sam srela Ulaja, bilo mi je jako teško. Sve više i više sam pomerala granice i moj život je zaista bio u opasnosti.

Kad sam ga prvi put videla, on je bio neverovatan, pola žena, pola muškarac. S jedne strane sa dugom kosom, našminkan sa lepo očupanim obrvama, a sa druge strane obrijan sa kratkom kosom. I onda smo se zaljubili, postali par, počeli da radimo zajedno. To je trajalo 12 godina. On ceo je postao muškarac, a ja sam (mu) bila žena.

Nešto što je važno za naš zajednički rad i što ljudi ne znaju je da smo otišli kod lekara i tražili od njega da nas hipnotiše. Ali ne da nas pod hipnozom ispituje o našem životu, o prošlosti, nego o našem budućem radu. To smo radili tri meseca. Dogovor je bio da snimljeni materijal onoga što smo govorili čujemo na kraju, tek posle tri meseca. Od toga je nastalo pet naših radova, performansa. Interesantno u tome je da su to bile ideje direktno iz podsvesnog.

Žene i umetnost i deca

Znate zašto nema tako mnogo žena koje se bave umetnošću? Zato što žene hoće sve: da budu srećne, da se udaju, da imaju decu. Žene nisu spremne da žrtvuju sve za umetnost. Ne volim da za mene kažu da sam umetnica, ja sam umetnik. Ja nisam morala da se borim za svoja ženska prava. Ja sam ih imala od samog početka, jer sam rođena odmah posle rata u Jugoslaviji gde su žene bile u partizanima, nosile oružje, radile sve.

Bol

Svi se mi plašimo bola, patnje i smrti. Pokušavam da se kroz svoju umetnost oslobodim tih strahova. Ne uživam ja bolu i patnji! Performans je drugo, tada se koncentrišem i sve to ima smisao. Kod kuće, kad se posečem dok radim u kuhinji, nerviram se zbog toga i boli me kao i svakog drugog.

Priprema za performans

Nikada ne vežbam svoje performanse, jer kada bih znala kako je teško nikada ne bih uspela da izdržim do kraja. U ranoj fazi, kad smo bili mladi, radili smo kratke performanse od po nekoliko sati i za njih nije bila potrebna nikakva priprema. Međutim, ne možete da radite duge performanse koji traju nekoliko dana, meseci, a da se ne pripremite fizički i mentalno.

Re-perfomansi

Bila sam ljuta kada sam videla da se moji performansi pojavljuju na MTV, da se koriste u svetu mode, da ih izvodi ko kako hoće. I sve bez pitanja, i bez plaćanja. Odlučila sam da to uzmem u svoje ruke i da obučim mlade umetnike da to rade kako treba. Neki to sada rade bolje nego ja.

Godine

Sa 70 godina se postaje mudar, jer se sve uklapa veliku sliku, slagalicu. Čovek shvati da sve je važno, da sve ima smisao, sreća i patnja, prijatelji i neprijatelji. Zato sam za svoj 70. rođendan pozvala i jedne i druge. Želim da doživim duboku starost.

Smrt

Veoma volim to što o smrti govore sufisti: Život je san, smrt je buđenje. Smrt se ne može izbeći, svi ćemo umreti, samo ne znamo kad. Pokušavamo da na to ne mislimo, a trebalo bi da smrt integrišemo u svoj život i da se pripremimo, da umremo bez ljutnje, bez straha, svesno. Volela bih kada bih mogla tako da umrem.

Moja sahrana će biti organizovana u Beogradu, Amsterdamu i Njujorku. Samo moj advokat će znati gde će se održati prava sahrana. Umetnik to mora organizuje, to je njegovo poslednje umetničko delo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android