Teško da može i da se zamisli nezvanični, privatni skup sa toliko političara od svetskog značaja. Minhenska konferencija o bezbednosti dovela je i ove godine važna imena sa svih strana u glavni grad Bavarske. Interesovanje medija bilo je ogromno, jer se skup u Minhenu smatra prvorazrednim događajem za pitanja bezbednosti. Tako u detalje možete pročitati šta se govorilo na panel-diskusijama od petka do nedelje, ali ne možete znati šta se pričalo tajno na marginama sastanka. Upravo ti tajni razgovori su razlog što se i ove godine okupilo preko dve hiljade demonstranata koji tvrde da Konferencija služi za dogovore o novim ratovima i unosnim poslovima sa prodajom oružja. „Jedni protestuju protiv rata i NSA, drugi protiv prodaje oružja i turskih borbenih aviona. Napred u koloni parole protiv kapitalizma, pozadi se proklinje svet u kojem je toliko gladnih i siromašnih. Kada je protest tako atomiziran, onda nije efikasan“, piše ugledni Zidojče cajtung. „Na konferenciji uz ministre i šefove država uvek zasedaju i bosovi industrije oružja. Važno je da postoji jedan ciljani protest. Nasuprot tome, difuzne demonstracije protiv svih zala ovog sveta zaboravljaju se posle par dana“, dodaje minhenski list.

U godini održavanja jubilarne pedesete Konferencije o bezbednosti svet nije ni sigurniji ni mirniji, piše Noje vestfeliše iz Bilefelda. „Neke konfliktne pozornice su zamrle, druge su se rasplamsale, a brojne su već trajni izvor humanitarnih katastrofa i terorizma. Čak i zagriženim optimistima teško je da igde vide boljitke. U Minhenu se skupilo ono što sebe zove ‘svetskom zajednicom', pozvali su i neke nepočince, i besomučno diskutovali da li su izvukli neke pouke iz miliona mrtvih u takozvanom posleratnom vremenu.“ Ali tih pouka nema, piše komentator, jer inače pokolj koji tri godine traje u Siriji ne bi bio moguć. Uz nabrajanje brojnih konflikata, od Iraka, preko Avganistana do Ukrajine, list dodaje da je nepoverenje među državama posebno produbilo američko prisluškivanje svih. „Ne moramo baš pojuriti da poredimo stanje sa onim iz 1914, u predvečerje Prvog svetskom rata. Ali i današnja vremena su enormno nemirna. Broj autoritarnih i nasilju sklonih režima nije se smanjo, SAD su se dobrano opekle u Iraku i Avganistanu, a Evropljani rade ono što najbolje znaju – bave se samo sobom.“

Razume se, ove godine je u centru pažnje bila Ukrajina. Domaćin konferencije, bivši diplomata Volfgang Išinger, uspeo je za isti sto da dovede lidera opozicije Vitalija Klička i ministra spoljnih poslova kijevske vlade Leonida Košaru. „Kličko je harizmatična centralna figura“, piše Rajniše post iz Diseldorfa. „Bivši bokserski šampion poznaje svet, a svet poznaje njegov nesalomiv pobednički duh. Kličko je bio zvezda minhenske Konferencije o bezbednosti. Spretno je iskoristio je diskusiju za svoju stvar i stvar svojih saboraca. Poentirao je u borbi za demokratiju, ljudska prava, slobodu i sigurnost protiv nadmoćnog državnog aparata. Ali to nije dovoljno. (...) Kličko zna da opozicija ništa neće postići provokacijama, samo će još izazvati gnev režima. U Minhenu je Kličko ubedio većinu političara i stručnjaka za bezbednost. Ali ključno pitanje je da li ikako može da ubedi Putina.“ Merkiše odercajtung (Frankfurt na Odri) piše da kancelarka Merkel neće ni da čuje za Kličkov predlog da se Ukrajini uvedu sankcije. „I to nije sve: Merkelova, neuporediva pragmatičarka, najavljuje da u skorije vreme EU neće finansijski podržati Ukrajinu. Ali uprvo to je problem: stabilizacija u zemlji će uslediti tek kada Ukrajinci budu prepoznali nekakvu perspektivu, nešto novo u odnosu na prošla vremena.“

Bečki dnevnik Prese osvrće se na 45-minutnu diskusiju koju su na Konferenciji imali srpski i kosovski premijer, Ivica Dačić i Hašim Tači. „Oni su izgledali gotovo kao prijatelji“, piše austrijski list. Dačić se prisetio prvog sastanka sa Tačijem u Briselu: „Da li bi trebalo da se rukujemo? Da li bi to trebalo da se fotografiše? Danas više ne postavljamo sebi ta pitanja.“ Njegov sagovornik Tači kaže da je „mnogo teže sklapati mir nego započeti rat. Narodi naših zemalja nisu navikli da sklapamo sporazume jedni sa drugima. Kod kuće bismo imali mnogo više podrške da nismo postigli sporazum“, dodaje Tači. U tekstu se navodi da razlike ipak postoje, pre svega u gledanju na status Kosova. „To samo pokazuje da proces nije otišao toliko daleko“, rekao je Dačić za Prese. „Moramo i dalje da radimo na rešenju koje bi bilo prihvatljivo za obe strane.“ Međutim, početak je već uspeo – kada je Tači nekoliko puta govorio o „Republici Kosovo“, srpski premijer nije besno napustio podijum nego je mirno ostao da sedi.

Još jedna načeta tema sa Minhenske konferencije je uloga Berlina na svetskoj pozornici. Naime, ministri iz dve različite vladajuće stranke – socijaldemokrata i ministar spoljni Frank-Valter Štajnmajer te demohrišćanka i ministarka vojna Ursula fon der Lajen – oboje su rekli da Nemačka mora jače da se angažuje u krizama, poput onih u Maliju ili Centralnoafričkoj Republici. Slično je govorio i predsednik Nemače Joahim Gauk. Vestfalen blat (Bilefeld) u pesničkom raspoloženju piše o „istorijskom zaokretu“ jer i bilo je vreme za reviziju „tamo gde se pod plaštom uzdržanosti zapravo širi nekultura udobne pasivnosti“. List dodaje još da činjenje ima svoju cenu, ali da cenu ima i nečinjenje. Vestdojče cajtung smatra jači nemački angažman ispravnim: „U svetu koji se dinamično razvija i u pozitivnom i u negativnom smeru, onaj ko samo stoji, biće prestignut; onaj ko okreće glavu, biće pregažen. Ipak, bilo bi pogrešno novu nemačku kulturu odgovornosti izjednačiti sa vojnim misijama. Radi se o spremnosti da se preuzme odgovornost i da se onda traže pogodna sredstva. Nekada diplomatske inicijative, nekada podrška civilnog društva, nekada privredna pomoć, a ponekad i vojska.“

Sa druge strane, komentator Algemajne cajtunga (Majnc) veoma originalno promišlja politiku zapadnih intervencija. „Pokazujemo li snagu Kini, kada ugnjetava manjine? Da li su plavi šlemovi umarširali u Severnu Koreju jer tamo ima koncentracionih logora? Niko se nije odvažio ni na intervenciju u Siriji. Tu su vojni strateški razlozi. U sva tri slučaja postoji opasnost da se isprovocira treća strana pa da dođe do kontinentalnog ili čak svetskog rata. Zapadnjaci se brinu samo o malima, nesvrstanima, Afrikancima recimo. Upravo pred njima treba da se zapitamo da li je zapadna demokratija pravi recept u pravo vreme. Arapsko proleće postalo je mrazna jesen. U Egiptu se Zapad čak oslanja na jednu vojnu huntu! Dobro je da je ponovo pokrenuta debata o globalnoj odgovornosti Nemačke. Ali mi građani ne smemo da prepustimo debatu političarima. Svi moramo da se zapitamo da li Bundesver treba da se bori širom sveta na strani takozvanog Dobra.“

Pripremio: Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković