Gete je svoju pesmu Minjon, koja je postala simbol nemačke čežnje za Italijom, počeo ovako:

Znaš li tu zemlju gde limun cveta,
U tamnom lišću gde pomorandža sja?

Jutros se vozimo prema tim gradinama pomorandže i limuna. Autobus klizi krivinama iznad plavog ponora. Kako li će amalfijska obala da nadmaši Sorento, varoš koju smo doživeli kao potresnu i lepu pesmu o Karuzu? Ipak, očekujemo nešto specijalno. Ovih pedesetak kilometara obale uz putni pravac Strada Statale 163 Amalfitana su među imućnim turistima imaju mitski status. Bogataši ovog sveta – to sam naučio u Monaku – ne borave samo na najlepšim mestima, već pre svega tamo gde im garantuju fizičku i finansijsku bezbednost. Ako je mesto uz to na glasu kao lepo, onda ne pitaju koliko košta.

Vidim kroz prozor da na desnoj strani, duboko dole ispod rta, uz obalu stena štrči iz mora. Poznata je. Zove se Đermano – Nemac. Veliki broj horizontalnih krečnjačkih slojeva koje je oblikovalo more stvorio je ljudsku bistu koja je rasplamsavala maštu putnika. Kartograf Đovani Antonio Mađini pomenuo je ovo mesto 1620. godine u Atlasu Italije kao Džermenelo. Početkom prošlog veka već su ga svi zvali Đermano.

Nakon rata, stanovnici Pozitana nazvali su ga Adenauer jer je profilom podsećao na tadašnjeg nemačkog kancelara. Mesni ribari prepoznaju u steni Garibaldijevu glavu, a turisti je zovu Indijanska stena.

I već prilazimo Pozitanu. U varoš zaselu na strmu liticu stižemo u prepodnevnim satima. Vrućina još nije bacila svoj užareni plašt na obalu. Silazimo uličicama prema crkvi i luci. Usput se divimo kućama koje kao da su urasle u stene i poput vodopada streme ka obali.

Jedan drug, arhitekta, mi je objasnio da se narodno neimarstvo zapravo stručno zove vernakularna arhitektura. Gradovi podizani na taj način nisu nastali prema planovima nekog arhitekte, već su se razvijali prirodno kroz vekove, prilagođavajući se terenu. Pozitano nije mogao da raste u širinu, pa je džigljao u visinu. Krov donje kuće često terasa kuće iznad nje.

U istorijskom centru Pozitana čeka nas lavirint strmih stepeništa i uskih prolaza. Pre više od sedam decenija američki književni nobelovac Džon Stajnbek je objavio zapis o ovom tada skromnom ribarskom mestu: „Pozitano dira duboko u dušu. To je mesto iz snova koje nije sasvim stvarno dok ste tamo, a koje vas tek pošto odete uporno priziva postajući stvarno.“

Osvrćemo se oko sebe i ne možemo da verujemo gde i kako su ljudi gradili kuće. I o tome je već sve rečeno. Opet Stajnebek: „Prijatelju ne ideš u kuću; ti mu se pentraš do kuće, ili sa njim čučiš na toj vrleti, ili mu strminom silaziš u kuću.“

Jedan od prizora nas upozorava – ovde nećemo biti usamljeni. Gomile turista silaze sa izletničkih brodova, trajekta i autobusa.

Dok silazimo ka moru odasvud nam se smeše boje sa fasada – terakota, ružičasta, breskva, oker i bela. Istoričari smatraju da je uloga jarkih boja bila da odbiju sunčevu svetlost i spreče pregrevanje unutrašnjosti. Ali lokalno stanovništvo kaže da su ribari bojili svoje kuće kako bi ih lakše uočili sa pučine kada se po magli i oluji vraćaju kući. Navijam za ovu drugu verziju, jer u njoj ima pesme – bojo breskve, odvedi me kući.

Primećujem da niz kuća umesto ravnih krovova ima plitke, bele kupole, kao na Bliskom istoku i severu Afrike. Te kupole stvaraju izolacioni vazdušni džep koji drži unutrašnjost kuće hladnom tokom vrelih leta. I svedoče o tome da su ljudi na obalama brže učili od drugih.

Tek kada smo sišli na plažu shvatili smo zašto šampioni društvenih mreža vole ove kulise. Oni huškaju ljude na putovanja čiji će cilj biti selfi baš ovde. 

U prizoru koji posmatram prepoznajem jednu posebnu kupolu na crkvi pored koje smo maločas prošli – kupolu crkve Uspenja Presvete Bogorodice . Obložena je takođe majolika keramikom u žutoj, zelenoj i plavoj boji. Svetluca ribarima daleko na moru.

U ovom crkvi čuva se vizantijska ikona Crne Bogorodice iz 12. veka. Prema legendi, gusarski brod koji je ukrao ikonu zahvatila je strašna oluja, a mornari su čuli glas sa neba koji govori „Posa, posa!“ („Spusti, spusti!“). Kada su ikonu ostavili na plaži, oluja je prestala, a mesto je tako dobilo ime Pozitano.

Postoji i starija legenda o nastanku naziva mesta. Pozitano je osnovao grčki bog mora Posejdon, i nazvao ga u čast svoje omiljene nimfe Pasiteje. Grčki pomorci su verovali da u obližnjem arhipelagu žive sirene koje svojom pesmom zavode i potapaju brodove.

Tokom 9. veka, mesto se razvilo oko benediktinskog samostana Svetog Vite. Kasnije je postalo ključna luka moćne Amalfijske republike. Iz ovog perioda datiraju masivne kule na obali, koje su služile za odbranu od saracenskih gusarskih napada.

Vrelo je. Vreme je da razmišljamo o povratku prema autobusu. Nema vremena za zavirivanje u radnje ili kafu na nekom od vidikovaca. Nije baš da se nadamo da ćemo usput sresti holivudske zvezde poput Džulije Roberts ili Džordža Klunija koji ovde imaju luksuzne vile zaklonjene od gužve. Ipak zamišljam ogromna unutrašnja dvorišta sa stubovima, podovima od ručno slikane keramike i baštama prepunim limunova i bugenvilija. Leonard Koen je svojedobno zapisao stih: Preporučujem vam svima da postanete bogati i slavni.

Nećemo sresti ni omatorele rokere iz Rolingstonsa, Mika Džegera i Kita Ričardsa, mada su i njihove kuće tu negde, nedostupne običnim smrtnicima. Zanimljivo je da su kultni koncertni hit Midnight Rambler Mik Džeger i Kit Ričards napisali upravo ovde dok su bili na letovanju krajem šezdesetih. Džeger je kasnije izjavio da ni sam ne zna kako su usred takve idile uspeli da stvore mračnu priču o serijskom ubici. Kako god, Pozitano se preko Rolingstonsa neraskidivo povezao sa Bostonskim daviteljem.

Nema Džegera, ali ima na hiljade ljudi, pristiglih sa raznih tačaka planete, koji bi voleli da ga sretnu. Privukao ih je mit o fensi raju, instagramska pućenja pred kaskadama kuća, pomisao da moraju to da vide pre nego što zauvek sklope oči.

I onda se svi zaglave u uskim grlima – u sokacima koji nikada nisu bili predviđeni za tu masu ljudi. Obistinilo se strahovanje Džona Stajnbeka iz onog teksta, objavljenog 1953: „Skoro uvek kada otkriješ mesto lepo poput Pozitana, nagonski poželiš da ga sačuvaš u tajnosti.“

Stajnbek je sa dozom humora izrazio bojazan da bi preveliki broj posetilaca mogao da uništi magiju mesta. Paradoksalno, slavni pisac je upravo tim svojim tekstom o Pozitanu otvorio vrata bujici radoznalih ljudi, koji će njegovu magičnu varoš jednom pretvoriti u košmar.

Stariji Englez koji ispred nas strpljivo čeka da se pomeri makar neki centimetar napred, kaže svojoj ženi: „Poželela si da ostaneš u ovom mestu zauvek. Sada će ti se želja ispuniti“. Čuveni engleski humor očito još nije potpuno mrtav.

Kasnimo na autobus, vođa puta je već dva puta slao poruke. Nije ova lepota za nas. Lepota mravinjaka.

Amalfi – republika koje nema

Autobus opet vijuga iznad mora. Nestvarna lepota pejzaža skoro da se pretvara u monotoniju. Oko se navikne na žive boje, kao da će za nas uvek biti tu.

Na jednoj tabli čitam da prolazimo kroz Konka dei Marini. Mestašce ne odaje utisak najglamuroznije tačke na obali glamura. Ali jeste to. Ovde su u vili Sofije Loren i Karla Pontija šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka gostovale svetske face. Tu je Džeki Kenedi upoznala budućeg drugog muža Aristotela Onazisa. Tu se u kupaćim gaćama šećkao Marčelo Mastrojani u bizarnom filmu Romana Polanskog „Šta“.

Uzalud krivimo vratove, vila je skrivena od pogleda i vidi se samo sa mora. Vrlo brzo, posle nekoliko kilometara, pojavljuje se Amalfi, grad koji je u slavnim danima kao pomorska republika imao 70.000 duša. Danas tu živi jedva 4.500 ljudi.

Izašli smo na parking kod pristaništa. Bilo je vreme ručku. Unapred smo rezervisali sto na terasi do vode. Narednih sat vremena uz laku mediteransku kuhinju i belo vino bili su najmirniji deo dana. Ovako bi moglo da se živi.
Američki pisac Gor Vidal živeo je više od tri decenije u susednom mestu Ravelu. Zapisao je: „To je dobro mesto za rad. A kada ne radite, to je dobro mesto da ne radite ništa.“ E, da, i Amalfi je najbolji kada se ne radi ništa. Mogu da razumem ovog Amerikanca koji je objasnio da je na tu obalu došao na nekoliko nedelja i ostao više od trideset godina.

Mi to vreme nemamo. Zato hitamo u starogradsko jezgro. Pored Morske kapije nalazi se velika keramička ploča. Na njoj su zapisi i geografska karta. Tu je najbolje objašnjena istorija mesta.

Torkvato Taso, pesnik čije smo duboke tragove videli u Sorentu, u svom spisu Olsobođeni Jerusalim ima sledeće stihove o Amalfiju: Ali Amalfijci su plovili do najdaljih obala, jer su posvuda posedovali sopstvene četvrti, pekare, kupatila, trgovine i fontanu.

Dakle, slava ovog mesta nije izbledela sve do 17. veka, kada je Taso zapisao svoj hvalospev. Ne treba da čudi što je umetnik  Renato Rosi 1937. ukrasio svoju tablu od majolika keramike baš zapisom čuvenog pesnika.

Sećanje me odmah povede u Lisabon ili Porto, a potom u Andaluziju. U Granadi ili Kordobi ali i u Sevilji može se videti slična vrsta keramičkih pločica. One su u Italiji dobile naziv po ostrvo Majorka, neki kažu i po gradu Malaga, odakle su brodovi donosili takve pločice, ali i dovozili majstore koji su svoje znanje iz islamske Španije preneli u pomorsku republiku.

Keramička tabla je zapravo karta Sredozemlja. Na njoj se može pročitati i latinski zapis: CONTRA HOSTES FIDEI SEMPER PUGNAVIT AMALPHIS

„Amalfi se uvek borio protiv neprijatelja vere.“

Pritom je pojam neprijatelja bio relativan. U Četvrtom krstaškom ratu Francuzi i Mlečani, inače zakleti neprijatelji Amalfija, imali su 1204. glavnu ulogu u pljačkanju i ubijanju po Carigradu. Zna se i kako su konji Svetog Marka dospeli u Veneciju. Ali krađu relikvija i moštiju je tada organizovao kardinal Petar od Kapue , uticajni teolog iz bogate amalfijske plemićke porodice, koji je bio papski legat u Četvrtom krstaškom ratu.

Kada su krstaši upali u Carigradi započeli trodnevno pustošenje, silovanje i pljačku crkava, Petar od Kapue je iskoristio svoj položaj da sakupi najdragocenije hrišćanske relikvije. On je ukrao mošti Svetog Andreja Prvozvanog iz razrušene crkve Svetih Apostola u Konstantinopolju.

Ove mošti su brodom dopremljene u Amalfi 8. maja 1208. godine, gde se i danas čuvaju u kripti katedrale Svetog Andreja. Za Amalfijce je to bio istorijski trijumf, dok je za pravoslavni istok to bila bezobzirna pljačka.

Iako Amalfi početkom 13. veka više nije bio nezavisna pomorska republika kao ranije, jer su ga pokorili Normani, a potom i Piza, amalfijski trgovci su i dalje imali svoje stalne trgovačke četvrti unutar samog Konstantinopolja. Tokom pljačke, italijanski trgovci u gradu pomagali su krstašima da lociraju carske riznice i skriveno blago.

Divljenje carigradskom bogatstvu u Amalfiju negovalo se vekovima. Bronzana vrata katedrale je kupio bogat plemić iz Amalfija u Carigradu 1060. godine. Ona su najstarija bronzana vrata u Italiji napravljena nakon pada Rimskog carstva.

U ovoj crkvi se prepliću vizantijska mistika, arapska dekorativnost i normanska monumentalnost. Rajsko predvorje kao unutrašnje dvorište, lukovi, keramika odaju mavarski rukopis. Mozaici su vizantijski. Kažu da katedrala u Amalfiju nije obična crkva, već kamena hronika Sredozemlja – mesto gde su se često sukobljene kulture i religije susrele i stvorile vrhunsku umetnost.

Gde limun cveta

Tu, usred Amalfija, setim se starog dobrog Getea i njegove pesme. Mi smo se dokopali svog limuna, ogromnog izdubljenog ploda punjenog sladoledom. Ovo zadovoljstvo košta desetak evra po glavi, ali kad smo već tu onda nema nazad. Ovdašnji limun je zbog osobene klime, vulkanskog tla i načina uzgoja na stepenastim terasama, postao posebna vrsta ploda. Domaće stanovništvo ga jede sa malo soli.

Muvamo se po uličicama u centru, zadovoljni ukusom sladoleda. Ali ručak na obali je bio daleko mirniji. Unaokolo su gomile ljudi. Kao da je sve besplatno.

Na trgu se šepuri spomenik podignut 1900. godine, rad vajara Alfonsa Balzika. Posvećen Flaviju Đoji, čoveku kome istorijska tradicija Amalfija pripisuje pronalazak modernog pomorskog kompasa oko 1302. Iako danas istoričari raspravljaju o tome da li je Flavio Đoja stvarna istorijska ličnost ili plod pogrešnog prevoda starih tekstova, za Amalfijce je on nacionalni heroj koji je omogućio bezbednu plovidbu svetskim morima.

Pri izlasku iz starogradske vreve još jednom bacim pogled na keramički panel.  Ovdašnji moreplovci i trgovci bili su vekovima ključna spona između istoka i zapada, katoličke Evrope, pravoslavne Vizantije i islamskog arapskog sveta. U ovom gradu nastao je prvi pomorski zakonik na svetu – Tavole Amalfitane. Na mapi su ispisana imena gradova u kojima je Amalfi imao svoje trgovačke baze, poput Konstantinopolja, Aleksandrije, Antiohije, Jerusalima i Tripolija.

Ovde se sa istoka prenela veština proizvodnje papira. Do danas Amalfi snabdeva Vatikan ručno pravljenim papirom.

Stari slava je u prošlom veku obnovljena u mitu o najlepšoj turističkoj obali sveta.

Neko vreme posmatram grad sa plaže koja je naspram starogradske kapije. A da poželim da ostanem ovde, kao onaj američki pisac?

Za to mi je potreban krov na glavom. Kvadrat je sitnica. Pozitano oko 12.500. Ravelo oko 8000. Amalfi oko 7000. Sorento oko 6500. Naravno, evra.

S obzirom na stanje na mom računu, ništa od ostajanja. Ovo je ipak konačni rastanak od Amalfija. 

Mnogi su ga opevali. Mnogi su ga hvalili. Srećan sam što sam ga video. Ali sam srećan i zato što ću večeras biti u Napulju.

Možda je najlepšu misao o Amalfiju zaveštao italijanski književnik Renato Fučini koji je živeo na prelazu iz 19. u 20. vek. „Sudnjeg dana će za ljude iz Amalfija koji odu u raj, sve biti kao i bilo kog drugog dana“.

Oni koji žive u raju na zemlji, često to i ne znaju. Pa kad umru i ne primete da su otišli u raj.